Страх од уранијума у Белгији

Центар за нуклеарна истраживања у Белгији, земљи која је испољила огромне безбедносне пропусте и изложеност терористичким нападима, затражио је од САД увоз 144 килограма високообогаћеног уранијума, погодног за конструисање атомског оружја.

Америчка Нуклеарна регулаторна комисија ће у предстојећих неколико месеци одлучити одобрава ли тај захтев, који пажњу привлачи и због тога што је жеља белгијског центра да тај контингент уранијума прима у турама које би биле испоручиване у наредних десет година. Пре 11 година пак тај центар тврдио је да ће ускоро прећи на нискообогаћени уранијум, који не може послужити за стварање нуклеарног оружја, те да ће преостале залихе уранијума који би се могао наћи на мети фанатика жељних разорне бомбе транспортовати натраг у САД. Из њиховог последњег захтева, међутим, очевидно је да се тај план неће остварити ни за још десет година: према изворима Ројтерса, разлог је то што још није израђено решење за технолошку трансформацију постројења, а уговори за испоруке уранијума краткорочнији од десет година нису исплативи.

Колико год то било рационално из угла тог центра, заслужног за производњу око 25 процената радиоизотопа који се у целом свету користе за борбу против рака, овај захтев већ изазива забринуте коментаре организација посвећених нуклеарном разоружању. Страхови иду и даље од принципијелних питања о томе због чега се у последње време, упркос међународним споразумима и конвенцијама, успорило с уништењем нуклеарних арсенала. Белгијанци, наиме, нису били само жртве напада радикалних исламиста који су разоткрили многе рупе у безбедносном систему те државе. Терористи мора да су, судећи по подацима које је изнела белгијска полиција, разматрали и упад у тамошња нуклеарна постројења јер су тајно снимали кретање првог човека националног нуклеарног програма. Из непознатих разлога су се предомислили и преусмерили на аеродром и метро-станицу у Бриселу, где су у марту убили 32 особе.

Заштита нуклеарних постројења у Белгији подигнута је, наводно, на виши ниво у последње две године, али тек зато што се претходно показала далеком од беспрекорне. У једном националном реактору је 2014. саботажа турбине изазвала штету од 200 милиона долара. Починилац до данас није ни идентификован.

О опасности од нуклеарних арсенала и материјала разасутих широм света размишљало се и непосредно по покушају пуча у Турској 15. јула, када је у војној бази Инџирлик, где су и трупе НАТО, искључена струја, док су власти, већ уплетене у вербалне размирице с Вашингтоном због тога што одатле наводно нису примиле довољно чврсту подршку за гушење преврата, тврдиле да се испитује крију ли се и тамо завереници. Тада су се многи присетили да је у Инџирлику смештено 50 хидрогенских бомби Северноатлантске алијансе. Та је база, ако се и пренебрегну проблеми искрсли на релацији Анкара–Запад, близу границе са Сиријом, препуном исламистичких милитаната. Многи од њих су на ратиште и стигли преко тих слабо чуваних граничних прелаза, па се почело постављати питање да ли би могли покушати да искористе слабост турске војске, уздрмане масовним чисткама након пуча, и узму Инџирлик за мету препада с апокалиптичним последицама ако би, макар то деловало мало вероватно, успели да се домогну бомби.

Нуклеарни арсенал за који се често страхује да је најслабије обезбеђен јесте онај који поседује Пакистан. У тој земљи делује неколико опасних исламистичких група, за које се сумња да имају контакте и у државним структурама. Америка је, тако, недавно обуставила исплату војне помоћи Пакистану због сумње да не чини довољно како би истребио локални огранак талибана. Особиту забринутост у Вашингтону, према бројним извештајима америчких медија из претходних година и отвореним порукама Беле куће, изазива пакистански контингент такозваних тактичких, то јест малих нуклеарних бомби. У земљи која нема апсолутну контролу над сваким делом своје територије и у којој, ако би се веровало америчким сугестијама, тајна служба шурује с исламистичким радикалима – истина, наводно зато да би дестабилизовала суседе, а не да би стварала проблеме код куће – постојање малих нуклеарних бомби, које су сразмерно лаке за транспорт, призива црне слутње. Због тога су у Пентагону, како су извештавали медији у САД, пре неколико година чак припремали и план за упад америчке војске у Пакистан у случају да тамошња власт изгуби контролу и способност да гарантује да нуклеарне бомбе неће пасти у погрешне шаке.

Потписивање нуклеарног споразума с Ираном макар је отклонило могућност да та држава, претпостави ли се да јој је то уопште била намера, направи атомску бомбу у наредних десет година. Али за предупређивање опасности од нуклеарне катаклизме није довољно само пацификовати „отпадничке државе”, како се понекад карактерише Иран, то јест оне за које се периодично сумња да су на ивици да постану „пропале државе”, какав је случај с Пакистаном. Неупоредиво већу разорну моћ у својим рукама – око 93 одсто свих нуклеарних бојевих глава – имају Америка и Русија, које испод жита чине све не би ли изврдали споразуме којима су се обавезали на уништавање својих атомских бомби.

Обе силе су збиља, колико се зна, престале да производе нуклеарно оружје. Али, залихе нису умањили колико то налажу споразуми. Још горе, бомбе које су задржали сада модернизују, чиме им додају на домету и разорности, што је као да су конструисали ново оружје. Само Вашингтон ће у те сврхе потрошити билион долара у наредне три деценије.

Од двоје потенцијалних будућих председника САД, Хилари Клинтон није изразила јасан став према том програму модернизације, док Доналд Трамп није о њему говорио директно, али се жалио да америчке нуклеарне бомбе „не раде”. Он је поручивао и да би Јапан и Јужна Кореја требало да произведу сопствени нуклеарни арсенал. Наводно је на састанку с једним експертом за ту врсту оружја трипут питао, као да никако не успева да схвати због чега би требало да се у томе обуздава, зашто не би као председник могао бацити атомску бомбу, мада је његов изборни штаб ту тврдњу медија демантовао. Након тога су амерички медији извештавали о томе колико је заправо мало кочница које особа на месту председника државе мора сломити уколико жели да потегне најстрашније оружје. Тешко да би и председника Русије неко од подређених могао у томе зауставити.

Ко год да након избора у новембру уђе у Белу кућу, уз заоштравање односа Америке и Русије и обостраног гомилања трупа и конвенционалног оружја у источној Европи, тешко да ће двоје највећих светских поседника атомских бомби убрзати њихово уништење. Дугорочно, то би могло бити опасније од евентуалног увоза високообогаћеног уранијума у Белгију.