Strah od uranijuma u Belgiji

Centar za nuklearna istraživanja u Belgiji, zemlji koja je ispoljila ogromne bezbednosne propuste i izloženost terorističkim napadima, zatražio je od SAD uvoz 144 kilograma visokoobogaćenog uranijuma, pogodnog za konstruisanje atomskog oružja.

Američka Nuklearna regulatorna komisija će u predstojećih nekoliko meseci odlučiti odobrava li taj zahtev, koji pažnju privlači i zbog toga što je želja belgijskog centra da taj kontingent uranijuma prima u turama koje bi bile isporučivane u narednih deset godina. Pre 11 godina pak taj centar tvrdio je da će uskoro preći na niskoobogaćeni uranijum, koji ne može poslužiti za stvaranje nuklearnog oružja, te da će preostale zalihe uranijuma koji bi se mogao naći na meti fanatika željnih razorne bombe transportovati natrag u SAD. Iz njihovog poslednjeg zahteva, međutim, očevidno je da se taj plan neće ostvariti ni za još deset godina: prema izvorima Rojtersa, razlog je to što još nije izrađeno rešenje za tehnološku transformaciju postrojenja, a ugovori za isporuke uranijuma kratkoročniji od deset godina nisu isplativi.

Koliko god to bilo racionalno iz ugla tog centra, zaslužnog za proizvodnju oko 25 procenata radioizotopa koji se u celom svetu koriste za borbu protiv raka, ovaj zahtev već izaziva zabrinute komentare organizacija posvećenih nuklearnom razoružanju. Strahovi idu i dalje od principijelnih pitanja o tome zbog čega se u poslednje vreme, uprkos međunarodnim sporazumima i konvencijama, usporilo s uništenjem nuklearnih arsenala. Belgijanci, naime, nisu bili samo žrtve napada radikalnih islamista koji su razotkrili mnoge rupe u bezbednosnom sistemu te države. Teroristi mora da su, sudeći po podacima koje je iznela belgijska policija, razmatrali i upad u tamošnja nuklearna postrojenja jer su tajno snimali kretanje prvog čoveka nacionalnog nuklearnog programa. Iz nepoznatih razloga su se predomislili i preusmerili na aerodrom i metro-stanicu u Briselu, gde su u martu ubili 32 osobe.

Zaštita nuklearnih postrojenja u Belgiji podignuta je, navodno, na viši nivo u poslednje dve godine, ali tek zato što se prethodno pokazala dalekom od besprekorne. U jednom nacionalnom reaktoru je 2014. sabotaža turbine izazvala štetu od 200 miliona dolara. Počinilac do danas nije ni identifikovan.

O opasnosti od nuklearnih arsenala i materijala razasutih širom sveta razmišljalo se i neposredno po pokušaju puča u Turskoj 15. jula, kada je u vojnoj bazi Indžirlik, gde su i trupe NATO, isključena struja, dok su vlasti, već upletene u verbalne razmirice s Vašingtonom zbog toga što odatle navodno nisu primile dovoljno čvrstu podršku za gušenje prevrata, tvrdile da se ispituje kriju li se i tamo zaverenici. Tada su se mnogi prisetili da je u Indžirliku smešteno 50 hidrogenskih bombi Severnoatlantske alijanse. Ta je baza, ako se i prenebregnu problemi iskrsli na relaciji Ankara–Zapad, blizu granice sa Sirijom, prepunom islamističkih militanata. Mnogi od njih su na ratište i stigli preko tih slabo čuvanih graničnih prelaza, pa se počelo postavljati pitanje da li bi mogli pokušati da iskoriste slabost turske vojske, uzdrmane masovnim čistkama nakon puča, i uzmu Indžirlik za metu prepada s apokaliptičnim posledicama ako bi, makar to delovalo malo verovatno, uspeli da se domognu bombi.

Nuklearni arsenal za koji se često strahuje da je najslabije obezbeđen jeste onaj koji poseduje Pakistan. U toj zemlji deluje nekoliko opasnih islamističkih grupa, za koje se sumnja da imaju kontakte i u državnim strukturama. Amerika je, tako, nedavno obustavila isplatu vojne pomoći Pakistanu zbog sumnje da ne čini dovoljno kako bi istrebio lokalni ogranak talibana. Osobitu zabrinutost u Vašingtonu, prema brojnim izveštajima američkih medija iz prethodnih godina i otvorenim porukama Bele kuće, izaziva pakistanski kontingent takozvanih taktičkih, to jest malih nuklearnih bombi. U zemlji koja nema apsolutnu kontrolu nad svakim delom svoje teritorije i u kojoj, ako bi se verovalo američkim sugestijama, tajna služba šuruje s islamističkim radikalima – istina, navodno zato da bi destabilizovala susede, a ne da bi stvarala probleme kod kuće – postojanje malih nuklearnih bombi, koje su srazmerno lake za transport, priziva crne slutnje. Zbog toga su u Pentagonu, kako su izveštavali mediji u SAD, pre nekoliko godina čak pripremali i plan za upad američke vojske u Pakistan u slučaju da tamošnja vlast izgubi kontrolu i sposobnost da garantuje da nuklearne bombe neće pasti u pogrešne šake.

Potpisivanje nuklearnog sporazuma s Iranom makar je otklonilo mogućnost da ta država, pretpostavi li se da joj je to uopšte bila namera, napravi atomsku bombu u narednih deset godina. Ali za predupređivanje opasnosti od nuklearne kataklizme nije dovoljno samo pacifikovati „otpadničke države”, kako se ponekad karakteriše Iran, to jest one za koje se periodično sumnja da su na ivici da postanu „propale države”, kakav je slučaj s Pakistanom. Neuporedivo veću razornu moć u svojim rukama – oko 93 odsto svih nuklearnih bojevih glava – imaju Amerika i Rusija, koje ispod žita čine sve ne bi li izvrdali sporazume kojima su se obavezali na uništavanje svojih atomskih bombi.

Obe sile su zbilja, koliko se zna, prestale da proizvode nuklearno oružje. Ali, zalihe nisu umanjili koliko to nalažu sporazumi. Još gore, bombe koje su zadržali sada modernizuju, čime im dodaju na dometu i razornosti, što je kao da su konstruisali novo oružje. Samo Vašington će u te svrhe potrošiti bilion dolara u naredne tri decenije.

Od dvoje potencijalnih budućih predsednika SAD, Hilari Klinton nije izrazila jasan stav prema tom programu modernizacije, dok Donald Tramp nije o njemu govorio direktno, ali se žalio da američke nuklearne bombe „ne rade”. On je poručivao i da bi Japan i Južna Koreja trebalo da proizvedu sopstveni nuklearni arsenal. Navodno je na sastanku s jednim ekspertom za tu vrstu oružja triput pitao, kao da nikako ne uspeva da shvati zbog čega bi trebalo da se u tome obuzdava, zašto ne bi kao predsednik mogao baciti atomsku bombu, mada je njegov izborni štab tu tvrdnju medija demantovao. Nakon toga su američki mediji izveštavali o tome koliko je zapravo malo kočnica koje osoba na mestu predsednika države mora slomiti ukoliko želi da potegne najstrašnije oružje. Teško da bi i predsednika Rusije neko od podređenih mogao u tome zaustaviti.

Ko god da nakon izbora u novembru uđe u Belu kuću, uz zaoštravanje odnosa Amerike i Rusije i obostranog gomilanja trupa i konvencionalnog oružja u istočnoj Evropi, teško da će dvoje najvećih svetskih posednika atomskih bombi ubrzati njihovo uništenje. Dugoročno, to bi moglo biti opasnije od eventualnog uvoza visokoobogaćenog uranijuma u Belgiju.