Двобој рукописа и рачунара

Овчар Бања – У раду овогодишње, треће калиграфско-иконописачке радионице, од 7. до 14. августа у Овчар Бањи, учествовало је 14 студената уметничких академија и ђака средњих уметничких школа из Чачка, Крагујевца, Горњег Милановца и Београда. Сликарски скуп, као и прва два лета, водили су Ана Богићевић, наставник из Чачка, и професор др Лазар Димитријевић, шеф катедре за графички дизајн на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу.

– Овим путем обнављамо делатности које су пре пет или шест столећа биле веома развијене управо на овом простору, у манастирима клисуре између Овчара и Каблара. И пружамо прилику даровитим академцима да искажу знање из ових области. Дела настала у радионицама каталошки се обрађују и чувају у Народном музеју у Међуопштинском историјском архиву у Чачку, а у оквиру песничке манифестације „Дисово пролеће” и сајма туризма у нашем граду излажу се и чине значајни део садржаја – каже за „Политику” Божидар Плазинић, сликар из Чачка, аутор радионице и оснивач чачанског Центра за визуелна истраживања „Круг”.

Уметник даље наводи:

– Иконописање је дуго било у запећку нашег друштва, али се новијих година враћа у јавност као вредан уметнички занат. Нажалост, често на погрешан начин јер се стварају, и у занатском и у духовном погледу, светачке слике које уопште не вреде. А повратак калиграфије посебно је значајан у доба надмоћи електронских гласила и дигиталне технологије.

Радионица у Овчар Бањи део је туристичке понуде и садржајем доприноси богатству ове долине српске духовности. И овогодишње теме за лепо писмо биле су поезија добитника награде „Дисовог пролећа” (што иде по хронолошком редоследу госта приредбе), духовне поруке, као и писање икона, по класичном канонском и технолошком поступку. Све је део програма Туристичке организације Чачка и Летњих дана културе у граду, уз сарадњу чачанских установа, Народног музеја, Међуопштинског историјског архива и Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис”.

Понос манастирских ризница је Каранско јеванђеље, рукописна књига настала 1608. године. Ова света читанка чува се у клисури обмотана ланеном крпом и папиром, а историчари тврде да је јединствен пример утицаја исламске уметности у украшавању рукописа на нашем подручју. Ову је сачинио син протопопа Ралета, по имену Вук, који је и потписан, али су на изради књиге пословала двојица. Други је био световни мајстор, по свој прилици муслиман.

Каранско јеванђеље богато је украшено портретима јеванђелиста, јаркост боја очувана је као да је књига јуче изашла из штампарије, само што се по маргинама виде трагови свећа капалица и људских прстију.

О исписаном и, шта се може, несталом благу из српске Свете Горе око Овчар Бање, сведочи и један рад Драгомира С. Поповића, негдашњег директора чачанске Гимназије, објављен 1976. године под називом „Преписивачка делатност овчарско-кабларских манастира”. Истраживач је забележио да је само у манастиру Благовештење, према поузданим траговима, од 1372. исписано 12 књига. У Јовању су, такође ван сваке сумње, калуђери од 1563. до 1774. написали и илуминисали девет књига, а у Никољу чак 17 црквених дела, и то све између 1534. и 1711. године. У Преображењу су (1579. и касније) настале четири књиге, док је у Вазнесењу 1570. године преписано једно четворојеванђеље. Само неколико рукописа се чува у манастирским ризницама у клисури, а за остале се не зна где су.

„Један део временом је упропашћен а други је завршио по иностраним библиотекама, или приватним збиркама. Герхард Биркфелнер каже да је Бечка библиотека откупила од 1856. до 1858. од Вука Караџића 46 рукописа, од којих су 28 из Србије. Нећемо погрешити ако претпоставимо да бар део тих рукописа потиче из овчарско-кабларских манастира, као што је случај са Благовештењским јеванђељем. Томе треба додати да је од Вукове ћерке купљено 18 рукописа, а још 57 вероватно од Вука. А Вук, како каже Биркфелнер, није продавао рукописе само Бечу, већ и Берлину, а нарочито Русији”, наводи Драгомир Поповић у свом раду.