Пробушићу кашику, коначно

СВЕ МОЈЕ ДИЈЕТЕ

Дијета! За тај појам знам од најранијег детињства. Старија сестра мислила је да би с неколико килограма мањка била згоднија. И зато је седамдесетих година прошлог века са сестром од тетке била чест пацијент чувеног и тада јединственог доктора Пфафа. У оно време која год би жена пожелела изглед за насловне стране куцала би на врата његове ординације и добијала ригорозну дијету. Мислила сам, никад ми неће затребати рецепти за доручак с пола виршле и 25 грама сира и за ручак 80 грама белог меса с гомилом незачињеног зелениша.

Али, жеља за изгледом ала Локица Стефановић одвела ме је у први покушај. Нађосмо другарица истомишљеница и ја дијету у једном ондашњем часопису.

Меримо намирнице, бројимо калорије уместо да учимо и излазимо. Ефекат – мрзовоља и благе вртоглавице. Вратих се маминој кухињи – гулаш, ђувеч, прженице, јунећа супа. Она је кувала све што данас не сме ни да се помене, а индустрија је смишљала све више грицкалица, слаткиша, газираних пића.

Прва права дијета, на коју ме је натерала садашња кума, била је с јајима. Mагазини којима се веровало тврдили су да је ефикасна и без повратка килограма. Озбиљно смо прионуле на поштовање правила. Доминирала су кувана јаја. Али после три-четири дана непријатност од количине јаја забашурио је резултат на ваги. Килограм мање. Вреди! За седам дана пет килограма мање. Свака нам част. Самохвалећи се утапале смо бол у желуцу и муку. Пред крај друге недеље већ нисмо ништа јеле. Ту смо разумеле добробит дијете. Тих дана у уста да ставимо ништа нисмо могле. И видео се мањак. Али, све се вратило брзином светлости. Кума и дан-данас, тридесетак година касније, кад прође поред тезге с јајима, осети мучнину.

Онда се појавила дијета по месечевим менама. Кад је млад месец не једе се ништа, пију се само неограничене количине воде. Издржљиво, краткотрајно, али не и ефикасно. Водила сам рачуна о младом месецу, упутила се у астрономију и астрологију јер се причало како се то везује за хороскопске знаке. Кажу лекари – ни случајно. Послушала сам.

Ма нек’ иду килограми. Кад би бар упалио вечити савет „пробуши кашику”.

– Не могу сви да буду манекенски типови. И гледам мршавице на славама, једу све по реду, пите и салате, сарме и торте, па ситне колаче. А ја кô птица, што због стида, што због бриге. Али, ми крупније смо увек насмејане и добро расположене. Као и крупни мушкарци – тешила сам сама себе и проналазила истомишљенике.

Кад, нова дијета. Обећавајућа. Дијета Уједињених нација 90 дана. Има тестенине, слаткиша, воћа.

– Ова је за мене. Нећу се одрећи чоколаде, колача ни сладоледа, мојих порока. Да се конзумирање слаткиша и сладоледа карактерише као болест зависности, ја бих сигурно била на тешким терапијама. Као и моја најбоља другарица, само што је њен метаболизам другачији па може да поједе шест домаћинских сарми и две чоколаде пред спавање, 400 грама бурека у подне и брзу храну у неограниченим количинама, а вага једва да јој показује 48 килограма, још мало па упола од моје. Код мене је једна сарма килограм тежине.

И бацих се на Уједињене нације. Одлично. За 30 дана пет килограма минус. Лако је прегурах и била сам 14 килограма у мањку. Ууууу колико сам се боље осећала, лепше, згодније, а тек избор гардеробе колико је био већи.

Дијета се и држи да ти кажу како си смршала и како добро изгледаш, а ти се онда правиш као ма није, „само сам променила одећу, фризуру, нисам ништа посебно радила”. Ма јок, нисам.

Али, опуштање је узело данак.

Случајно ми је потом неко рекао за пиринач дијету. Сваког јутра по једно сирово зрно до 30 па назад… Ништа се није десило, само сам окрњила два зуба и данима носила каменчину у стомаку.

Спасиће ме лимун дијета. За четири недеље 15 килограма. Одлично, имам свадбу на којој морам да будем тип-топ.

– Пробај. Резултати су сјајни. Немаш ограничења, не мораш да вежбаш, а топиш се – објашњавала ми је другарица без грама вишка, а вечито на дијети.

Боље него да идем код лекара, да ми држе придике како сам себи дозволила да се угојим, знам ли које су последице… Све знам. Али не могу да ослабим. За доручак поједем тек нешто да не изађем гладна. Не ручам јер не могу да стигнем. Поједем грисине и некад кикирики. Али увече кренем од предјела. Глоцнем и у току ноћи нешто, да не лажем.

И стално морам да се правдам. Кад се једном у пола године ухватим залогаја на послу уђе неко од колега и каже „јао, само једеш”.

Сећам се, кад сам се укочила и отишла на преглед прво што ми је лекарка рекла било је: „Ви морате да ослабите, онда вас неће хватати промаја јер нећете имати сала и нема кочења”.

На лимун. Први дан литар киселе и лимун били су право освежење и уживање, али већ осмог дана с осам лимуна почела сам да посустајем, а код четрнаестог лимуна у литри воде ми није било добро. Други дан с 14 лимуна једва. Од хране ми је било мука, а од мириса чоколаде напад. Тешко издржљиво и не препоручујем никоме. Данима сам имала проблеме са желуцем... И нико ништа није примећивао. Чак ни укућани. А на важну свадбу сам се једва одвукла од болова.

Мало паузе па купус дијета предвиђена, наводно, за срчане болеснике који се спремају за операцију. То је дијета која ствара осећај доброг расположења. Е, ко је то рекао дебело је слагао. Како расположење може да створи кувани купус с мало лука у парадајзу. Рецепт већ ствара нерасположење.

Одлучила сам да не испробавам даље дијете с иглицама, протеинима, Аткинсонове и Лагерфелдове, интолерантне и пилотске и да одем код нутриционисте.

Ослабила сам 18 килограма, али уз доста брзог хода, напорног вежбања и строгог придржавања распореда и јеловника. Вредело је док сам имала стрпљења, богами и новца. Престала сам да идем на вежбање јер ме је мало мрзело, мало ми је било хладно, а више сам веровала да сам постигла циљ. После годину дана сам коначно схватила да дијета не постоји, већ само промена из корена и одрицање док сам жива. Заправо, све остало је кратког даха. Истрајност без опуштања и један оброк који ће заменити пет што највише волим.

И даље гледам препарате, читам о суновратима килограма специјалним напицима а кад отворим сајт с летовањима истрчи ми дијетално око, слушам о липосукцији и питам се како ћу сад већ у алармантним годинама да дотерам линију.

А супруг ме убеђује: „Сат и по брзог ходања шест дана у недељи и све можеш да једеш, само смањи хлеб и слаткише и видећеш ефекте за три месеца. Килограми почну да се топе и нестају”.

Како брзо да ходам кад ме боли колено? А и досадно је.

Пробушићу кашику, коначно.