Живот у контејнеру

Петковац, Лешак – Само што се разданило, а густа магла се подигла под висове Рогозне, стигосмо у Петковац, заселак села Поткомље, на осмом километру од Лешка. У селу су 24 домаћинства. Овде су све Срби, мало даље комшије им муслимани. Никад проблема међу њима није било. Макадамским, изрованим путем дођосмо до куће Пере Миладиновић (48), коју туга, јад и сиротиња одвајкада бију.

Пера је све могла да поднесе. И кад се није имало брашна и соли, и кад је данима само качамак и проју правила, кад је до ујутру преправљала и крпила одећу од најстаријег за најмлађег сина, и кад су сва деца ишла на екскурзију, а њена остајала код кућу, али не може да преболи губитак првог тек рођеног детета, а онда смрт мужа Обрада и сина Верољуба.

Скоро је била годишњица мужу Обраду, а за који дан ће давати помен Верољубу, који је имао само 26 година. Муж се утопио у Ибру, обдукција показала од срчаног удара, а Верољуб, само што је прошло 40 дана оцу, на истом месту несрећно је страдао.

– Сад ће година и мом Верољубу, који оде, а да га и не видех. У раду, муци и сиротињи прође живот, а ја своје дете немадох кад ни да помилујем – тешке, мајчине сузе, сустижу једна другу. Падају на огрубеле руке, које су одгајиле деветоро деце. Родила је Пера десеторо, али прво „није могло да опстане”.

Ту у врлети засеока Петковац, где се небо и земља срећу, где се муње и громови надмећу, ћуд природе разуме само онај ко се као Миладиновићи за живот боре.

– Пре него одоше муж и мој Верољуб, запали нам се кућа. На Видовдан, пре три године. Кô да нам је мало сиротиње било. Оде кућа до темеља, а ми једва живе главе спасисмо – опет плачући прича Пера, на тераси једног од три контејнера које им је после несреће поклонио Кфор.

Три ћерке се удале, син Мирко се оженио, а она је ту, под лименим кровом, с још четири сина. Најмлађем Богосаву је 12 година, Бобану 15, а старији су Небојша и Славољуб. Небојшу су по страдању оца примили у рудник „Бело брдо”. Исто као отац, зарађује хлеб с девет кора. Двојица млађих иду у школу у Лешку. Старији у пекарску, млађи у основну.

Пера Миладиновић са снајом Лелом и унуком Емилијом  (Фото: Б. Радомировић)

– Добила сам и унуку, Емилију – Ему – мало се разгали Пера, али опет сузе навреше. Отворише се лимена врата контејнера, у којем је некакав расклиматан кревет, шпорет на дрва, судопера. Замрзивач, фрижидер немају. Душек, из хуманитарне помоћи. У другом контејнеру, кауч који се не расклапа. Све је то од намештаја у лименој кући, где лети жега стиска, а зими од мраза све пуца.

– Ово ми је снајка Лела, а ово унука Ема. Дошли из Лепосавића, где однедавно живе. Куд ћу их овде. Зими поготово. Кад би бар могли да ми облепе ове контејнере. Да се заштитимо од хладноће и жеге – показује ова храбра жена на три контејнера, где у једном држи брашно, а с јесени и зимницу.

Вели, прошле године, кад се снег пртио до првих кућа, све тегле у контејнеру су попуцале. Оплакала их је јер је требало нахранити децу.

Одједном се смрачи. Црни облаци надвише село. Почеше муње и громови да се срећу. А, онда град, кô да га неко с неба сипа. Удара по лименом крову, бије, милости нема. Гром негде удари и нестаде струје у контејнеру. У штали, која је све само то не, ускомешаше се овце, козе, јагњад и јарићи.

Истрча Пера, по оном граду, не мари што се небо љути.

– Да стока не провали обор. Препала се – сва мокра улете Пера, док црну, влажну мараму савија око лица. Ема, једанаестомесечна, буцмаста девојчица, поче да плаче...

Живи ова породица од мужевљеве пензије и социјалне помоћи. Укупно 16.000 динара. А, много овој, као и свакој породици треба.

– Праве нам кућу, доле крај Лешка. Ја одавде не идем. Куд ћу доле, кад ми је овде све, гроб сина, мужа... Остаће двојица најмлађих са мном. Ал’ све ме страх, како ће се остали доле снаћи. У празној кући, где кревета нема, где све изнова треба да се кући. Још сад мислим шта ће да једу, како да се перу. Ићи ће и снајка с Емом доле. Из Лепосавића ће се вратити – опет се надви туга над овом женом.

Кућу, чујемо, гради општина Лепосавић, новцем из Приштине. Плац су Миладиновићи својим новцем купили. Ишла деца у надницу, ишла у дрва. Мало и заимали...

Овде, у дому Миладиновића, где се Рогозна љути, а зна и да обрадује, понестају речи. Сузе неутешне мајке говоре. Једва пристаде да се слика. Остављамо их, ту у Петковцу. Опет упекло августовско сунце, протутњало невреме. После чусмо, град кô орах, направио пустош, горе, под саму Рогозну.