Život u kontejneru

Petkovac, Lešak – Samo što se razdanilo, a gusta magla se podigla pod visove Rogozne, stigosmo u Petkovac, zaselak sela Potkomlje, na osmom kilometru od Leška. U selu su 24 domaćinstva. Ovde su sve Srbi, malo dalje komšije im muslimani. Nikad problema među njima nije bilo. Makadamskim, izrovanim putem dođosmo do kuće Pere Miladinović (48), koju tuga, jad i sirotinja odvajkada biju.

Pera je sve mogla da podnese. I kad se nije imalo brašna i soli, i kad je danima samo kačamak i proju pravila, kad je do ujutru prepravljala i krpila odeću od najstarijeg za najmlađeg sina, i kad su sva deca išla na ekskurziju, a njena ostajala kod kuću, ali ne može da preboli gubitak prvog tek rođenog deteta, a onda smrt muža Obrada i sina Veroljuba.

Skoro je bila godišnjica mužu Obradu, a za koji dan će davati pomen Veroljubu, koji je imao samo 26 godina. Muž se utopio u Ibru, obdukcija pokazala od srčanog udara, a Veroljub, samo što je prošlo 40 dana ocu, na istom mestu nesrećno je stradao.

– Sad će godina i mom Veroljubu, koji ode, a da ga i ne videh. U radu, muci i sirotinji prođe život, a ja svoje dete nemadoh kad ni da pomilujem – teške, majčine suze, sustižu jedna drugu. Padaju na ogrubele ruke, koje su odgajile devetoro dece. Rodila je Pera desetoro, ali prvo „nije moglo da opstane”.

Tu u vrleti zaseoka Petkovac, gde se nebo i zemlja sreću, gde se munje i gromovi nadmeću, ćud prirode razume samo onaj ko se kao Miladinovići za život bore.

– Pre nego odoše muž i moj Veroljub, zapali nam se kuća. Na Vidovdan, pre tri godine. Kô da nam je malo sirotinje bilo. Ode kuća do temelja, a mi jedva žive glave spasismo – opet plačući priča Pera, na terasi jednog od tri kontejnera koje im je posle nesreće poklonio Kfor.

Tri ćerke se udale, sin Mirko se oženio, a ona je tu, pod limenim krovom, s još četiri sina. Najmlađem Bogosavu je 12 godina, Bobanu 15, a stariji su Nebojša i Slavoljub. Nebojšu su po stradanju oca primili u rudnik „Belo brdo”. Isto kao otac, zarađuje hleb s devet kora. Dvojica mlađih idu u školu u Lešku. Stariji u pekarsku, mlađi u osnovnu.

Pera Miladinović sa snajom Lelom i unukom Emilijom  (Foto: B. Radomirović)

– Dobila sam i unuku, Emiliju – Emu – malo se razgali Pera, ali opet suze navreše. Otvoriše se limena vrata kontejnera, u kojem je nekakav rasklimatan krevet, šporet na drva, sudopera. Zamrzivač, frižider nemaju. Dušek, iz humanitarne pomoći. U drugom kontejneru, kauč koji se ne rasklapa. Sve je to od nameštaja u limenoj kući, gde leti žega stiska, a zimi od mraza sve puca.

– Ovo mi je snajka Lela, a ovo unuka Ema. Došli iz Leposavića, gde odnedavno žive. Kud ću ih ovde. Zimi pogotovo. Kad bi bar mogli da mi oblepe ove kontejnere. Da se zaštitimo od hladnoće i žege – pokazuje ova hrabra žena na tri kontejnera, gde u jednom drži brašno, a s jeseni i zimnicu.

Veli, prošle godine, kad se sneg prtio do prvih kuća, sve tegle u kontejneru su popucale. Oplakala ih je jer je trebalo nahraniti decu.

Odjednom se smrači. Crni oblaci nadviše selo. Počeše munje i gromovi da se sreću. A, onda grad, kô da ga neko s neba sipa. Udara po limenom krovu, bije, milosti nema. Grom negde udari i nestade struje u kontejneru. U štali, koja je sve samo to ne, uskomešaše se ovce, koze, jagnjad i jarići.

Istrča Pera, po onom gradu, ne mari što se nebo ljuti.

– Da stoka ne provali obor. Prepala se – sva mokra ulete Pera, dok crnu, vlažnu maramu savija oko lica. Ema, jedanaestomesečna, bucmasta devojčica, poče da plače...

Živi ova porodica od muževljeve penzije i socijalne pomoći. Ukupno 16.000 dinara. A, mnogo ovoj, kao i svakoj porodici treba.

– Prave nam kuću, dole kraj Leška. Ja odavde ne idem. Kud ću dole, kad mi je ovde sve, grob sina, muža... Ostaće dvojica najmlađih sa mnom. Al’ sve me strah, kako će se ostali dole snaći. U praznoj kući, gde kreveta nema, gde sve iznova treba da se kući. Još sad mislim šta će da jedu, kako da se peru. Ići će i snajka s Emom dole. Iz Leposavića će se vratiti – opet se nadvi tuga nad ovom ženom.

Kuću, čujemo, gradi opština Leposavić, novcem iz Prištine. Plac su Miladinovići svojim novcem kupili. Išla deca u nadnicu, išla u drva. Malo i zaimali...

Ovde, u domu Miladinovića, gde se Rogozna ljuti, a zna i da obraduje, ponestaju reči. Suze neutešne majke govore. Jedva pristade da se slika. Ostavljamo ih, tu u Petkovcu. Opet upeklo avgustovsko sunce, protutnjalo nevreme. Posle čusmo, grad kô orah, napravio pustoš, gore, pod samu Rogoznu.