Како пензионисати цара

Међу 12 уставних монархија, колико их има данас, Јапан се издваја по томе што његов монарх једини има титулу цара – и што има 113 стварних и 11 митских претходника.

Цар Акихито, који је на престолу од 7. јануара 1989, после телевизијског обраћања нацији – тек другог откако је крунисан – у вестима је ових дана.

Први пут је пред микрофон и камере изашао после пустошног цунамија у марту 2011, а сада је, говорећи о својим поодмаклим годинама (82) и нарушеном здрављу (оперисао је простату и срце), наговестио да би да се повуче.

На први поглед то не би требало да буде проблем: његов старији син, крунски принц Нарухито (56), приправан је да преузме уставом предвиђену дужност „симбола државе и јединства народа”, али компликација је у томе што закон не предвиђа абдикацију, а поготово не пензионисање цара.

У најстаријој монархији света догађало се, додуше, да су цареви живи силазили са престола – последњи пут то се догодило 1817 – али од тада се много тога променило у царској институцији, а поготово у самом Јапану.

Цар Акихито је тако први цар који је крунисан као човек, а не божанство, мада се и он сматра директним потомком митске богиње Аматерасу од пре 2.700 година.

Званичних божанских атрибута одрекао се, наиме, његов отац, цар Хирохито (на престолу од 1926. до 1989), не зато што је то желео, него што је морао. После трауматичне предаје Јапана на крају Другог светског рата, након што су Хирошима и Нагасаки разорени атомским бомбама, то је била цена која је морала да се плати да би Јапан избегао крајње национално понижење: да цару буде суђену као ратном злочинцу.

У уставу који су потом написале америчке окупационе власти, цар је остао, али не као титуларни шеф државе као у другим уставним монархијама, већ само као национални симбол. Али ни тај устав нити закон о „царском домаћинству”, дворској администрацији, не предвиђају ситуацију другачију од оне да нови монарх ступа на престо тек кад стари престане да дише.

Цар Акихито није могао да директно затражи да влада донесе закон који би ово променио јер би се тиме директно умешао у политику. Своју жељу је зато изнео околишно, не помињући ниједном реч „абдикација” – али сви су га разумели.

У краткој изјави о овоме, премијер Шинзо Абе сугерисао је да „нешто треба да се учини”, што је протумачено као да се влада не би противила промени закона, али је дипломатски избегао да се на тако нешто обавеже.

Познаваоци јапанских прилика указују, међутим, да је излажење у сусрет царевој жељи политички много деликатније него што то изгледа на први поглед.

Између осталог, ступање на престо крунског принца, што предвиђају постојећа правила, отвара изузетно компликовано питање: ко ће бити цар после њега.

Принц Нарухито и принцеза Масако имају само ћерку, данас 14-годишњу принцезу Аико, а по важећим правилима, престо може да наследи само мушки потомак царске лозе. А он је, као прво мушко у царској породици после 41 године, рођен 2006: дете је царевог млађег сина, принца Акишина и принцезе Мако.

Ако би се дакле закон мењао, требало би или омогућити да Јапан добије царицу, или да се на престо попне потомак млађег од два принца.

Ово на дневни ред долази изненада, у околностима када се Јапан спрема за досад највећу промену откако се, после ратног пораза, преобразио у пацифистичку нацију и једну од водећих економских сила.

То је промена кључне одредбе устава: његовог чувеног члана 9, који Јапану забрањује вођење рата, због чега, иако има моћне оружане снаге, њих формално не зове војском, него „снагама за самоодбрану”.

Јапан би тиме постао „нормална земља”, а занимљиво је да га на то подстиче главни савезник и послератни војни заштитник, Америка, како би смањила сопствене трошкове у одржању садашњег поретка на Далеком истоку.

Абе је ову промену ставио у свој програм, али у то тек треба да убеди и даље пацифистички настројене земљаке. На јулским изборима за горњи дом парламента, његова Либерално-демократска партија (која је насупрот свом имену, конзервативна), освојила је, међутим, двотрећинску већину, што јој омогућава и уставне захвате.

ЛДП намерава иначе и да донекле промени статус цара – да уместо симбола он постане, као и другде, шеф државе, па је у том контексту занимљиво да је Акихито у свом обраћању нацији веома инсистирао управо на својој симболичној улози. Отуда неки коментари да се, својом беседом у којој изражава жељу да се повуче, цар у ствари заложио да се сачува пацифички идентитет нације.

У дебати покренутој овим поводом помиње се и могућност неке врсте компромиса: да принц Нарухито постане регент који ће обављати царске дужности, а да цар задржи титулу докле год буде живео.

Строга правила, која која ригидно спроводи дворска администрација регулишу не само царске обавезе него и његово понашање и важе за све чланове царске породице, чине тешко замисливим – цара у пензији. Јапан је тако пред дилемом чије разрешење захтева да се крене путем којим се досад није ишло.