Kako penzionisati cara

Među 12 ustavnih monarhija, koliko ih ima danas, Japan se izdvaja po tome što njegov monarh jedini ima titulu cara – i što ima 113 stvarnih i 11 mitskih prethodnika.

Car Akihito, koji je na prestolu od 7. januara 1989, posle televizijskog obraćanja naciji – tek drugog otkako je krunisan – u vestima je ovih dana.

Prvi put je pred mikrofon i kamere izašao posle pustošnog cunamija u martu 2011, a sada je, govoreći o svojim poodmaklim godinama (82) i narušenom zdravlju (operisao je prostatu i srce), nagovestio da bi da se povuče.

Na prvi pogled to ne bi trebalo da bude problem: njegov stariji sin, krunski princ Naruhito (56), pripravan je da preuzme ustavom predviđenu dužnost „simbola države i jedinstva naroda”, ali komplikacija je u tome što zakon ne predviđa abdikaciju, a pogotovo ne penzionisanje cara.

U najstarijoj monarhiji sveta događalo se, doduše, da su carevi živi silazili sa prestola – poslednji put to se dogodilo 1817 – ali od tada se mnogo toga promenilo u carskoj instituciji, a pogotovo u samom Japanu.

Car Akihito je tako prvi car koji je krunisan kao čovek, a ne božanstvo, mada se i on smatra direktnim potomkom mitske boginje Amaterasu od pre 2.700 godina.

Zvaničnih božanskih atributa odrekao se, naime, njegov otac, car Hirohito (na prestolu od 1926. do 1989), ne zato što je to želeo, nego što je morao. Posle traumatične predaje Japana na kraju Drugog svetskog rata, nakon što su Hirošima i Nagasaki razoreni atomskim bombama, to je bila cena koja je morala da se plati da bi Japan izbegao krajnje nacionalno poniženje: da caru bude suđenu kao ratnom zločincu.

U ustavu koji su potom napisale američke okupacione vlasti, car je ostao, ali ne kao titularni šef države kao u drugim ustavnim monarhijama, već samo kao nacionalni simbol. Ali ni taj ustav niti zakon o „carskom domaćinstvu”, dvorskoj administraciji, ne predviđaju situaciju drugačiju od one da novi monarh stupa na presto tek kad stari prestane da diše.

Car Akihito nije mogao da direktno zatraži da vlada donese zakon koji bi ovo promenio jer bi se time direktno umešao u politiku. Svoju želju je zato izneo okolišno, ne pominjući nijednom reč „abdikacija” – ali svi su ga razumeli.

U kratkoj izjavi o ovome, premijer Šinzo Abe sugerisao je da „nešto treba da se učini”, što je protumačeno kao da se vlada ne bi protivila promeni zakona, ali je diplomatski izbegao da se na tako nešto obaveže.

Poznavaoci japanskih prilika ukazuju, međutim, da je izlaženje u susret carevoj želji politički mnogo delikatnije nego što to izgleda na prvi pogled.

Između ostalog, stupanje na presto krunskog princa, što predviđaju postojeća pravila, otvara izuzetno komplikovano pitanje: ko će biti car posle njega.

Princ Naruhito i princeza Masako imaju samo ćerku, danas 14-godišnju princezu Aiko, a po važećim pravilima, presto može da nasledi samo muški potomak carske loze. A on je, kao prvo muško u carskoj porodici posle 41 godine, rođen 2006: dete je carevog mlađeg sina, princa Akišina i princeze Mako.

Ako bi se dakle zakon menjao, trebalo bi ili omogućiti da Japan dobije caricu, ili da se na presto popne potomak mlađeg od dva princa.

Ovo na dnevni red dolazi iznenada, u okolnostima kada se Japan sprema za dosad najveću promenu otkako se, posle ratnog poraza, preobrazio u pacifističku naciju i jednu od vodećih ekonomskih sila.

To je promena ključne odredbe ustava: njegovog čuvenog člana 9, koji Japanu zabranjuje vođenje rata, zbog čega, iako ima moćne oružane snage, njih formalno ne zove vojskom, nego „snagama za samoodbranu”.

Japan bi time postao „normalna zemlja”, a zanimljivo je da ga na to podstiče glavni saveznik i posleratni vojni zaštitnik, Amerika, kako bi smanjila sopstvene troškove u održanju sadašnjeg poretka na Dalekom istoku.

Abe je ovu promenu stavio u svoj program, ali u to tek treba da ubedi i dalje pacifistički nastrojene zemljake. Na julskim izborima za gornji dom parlamenta, njegova Liberalno-demokratska partija (koja je nasuprot svom imenu, konzervativna), osvojila je, međutim, dvotrećinsku većinu, što joj omogućava i ustavne zahvate.

LDP namerava inače i da donekle promeni status cara – da umesto simbola on postane, kao i drugde, šef države, pa je u tom kontekstu zanimljivo da je Akihito u svom obraćanju naciji veoma insistirao upravo na svojoj simboličnoj ulozi. Otuda neki komentari da se, svojom besedom u kojoj izražava želju da se povuče, car u stvari založio da se sačuva pacifički identitet nacije.

U debati pokrenutoj ovim povodom pominje se i mogućnost neke vrste kompromisa: da princ Naruhito postane regent koji će obavljati carske dužnosti, a da car zadrži titulu dokle god bude živeo.

Stroga pravila, koja koja rigidno sprovodi dvorska administracija regulišu ne samo carske obaveze nego i njegovo ponašanje i važe za sve članove carske porodice, čine teško zamislivim – cara u penziji. Japan je tako pred dilemom čije razrešenje zahteva da se krene putem kojim se dosad nije išlo.