Споменици и наследници

Вратио се Слоба у наше животе, као трагични епски мит, пројектовани споменик антијунака, in memoriam на смртоносни део српске историје. У ствари, Милошевић више никоме не служи, нити може да се користи као оправдање за све што не ваља данас. Било је довољно времена да се ствари поправе, осим онога што се поправити не да: десетине хиљада жртава најгорих времена чији је он био симбол. Толико малих споменика за један велики.

Ма колико вредновали учинке Милошевићевог доба, њега не оцењује историја, јер као таква још увек траје, него његова одрасла политичка деца, којој бронзане бисте могу да буду и постамент за сопствене одливке. Или бар за сан о њима. Шта год мислили о времену које брише све и лечи сваку рану, и данас Србијом владају ембриони из његовог шињела.

Рекао бих да је бура поводом релативно малигне идеје о вечном металу у коме би био заробљен почивши владар Србије мало претерана, јер је његов значај подељен на драстичном сукобу опречних судова: за једне је он злотвор за друге романтични Србин, комуниста и националиста у једном бићу. Онај који је желео све најбоље, а то по сваку цену, па му, ето, није успело. Нешто је кренуло по злу, а највеће зло је потрефило народ на чијем је челу био Месија.

Можда ће Дачићево усхићење мртвим Милошевићем бити нешто мање од имитирања и обожавања вожда док је био жив. У ствари, Дачић је први почео са детронизацијом друга Слобе, он је пионир избацивања његове слике из кабинета, што је Мркоњића и старије кадрове својевремено увело у стање губитка основних животних оријентира. Дачић у успону није могао да израста под неугодном Слобином сенком. Лидер уместо лидера можеш да постанеш само на његовим развалинама. Тек кад направиш своје темеље, можеш да га поставиш у двориште, као мртву ствар која не прави сметњу а могла би да помогне.

Свакако да је Ивица Дачић лидер социјалиста мањег формата него што је то био његов почивши идол. Док је Милошевић желео да буде, а у једном тренутку и био оперетски вођа свих Срба, Дачићеве амбиције су само привидно мање. Он не жели нити може да буде вођа народа, али уме да направи добру каријеру у којој ужива више него што је Милошевић икада уживао у својој. Слободан је био драматични трагичар, Ивица је хедониста и прагматичар, склон јавном испољавању својих противречних емоција, као и експресивног музичког антиталента. Слоба је певушио само Мири, Дачић цепа уши коме год стигне. Ако је Милошевић покушао да оживи и одржи косовски мит, и на њему се уздигао пре пада, Дачић зна да би неке крхотине легендарне пропасти могле да му буду од вајде. Да се зна одакле он долази, да тада и тамо није све било тако лоше и са толико много ужаса, и да би доба одрастања у коме је он имао исту фризуру као и велики шеф, могло у његовој верзији да буде скоро сасвим ружичасто.

Но све то ипак још није довољно за подизање споменика у земљи у којој их (споменика) ипак има исувише. Идеја је била Дачићев лакмус папир, и један безобзиран изазов демократској јавности. Он је више пута покушао да каже како је све оно што је било између пада Милошевића и дизања напредњака, још већи суноврат од онога који сматрамо највећим.

 Оно јест, демократизацију овога друштва покушали су да остваре политички хазардери и лешинари, медиокритети способни да униште скоро сваку добру идеју, па су је и уништили. И дали прилику још горима од себе да своју некомпетенцију приказују као божји дар и лоше наслеђе. И данас су и једни и други овде, скоро у истим саставима, и у опозицији и на власти, чинећи да се ово друштво годинама налази у колективној депресији, без отпора и много наде. Логика је ова: бадава грађански бунт и све друго, обрни-окрени, поново ће над нама да буду исти. Тако нам је, видите слике из деведесетих, драга лица, ако нису покојници или кандидати за споменике, још су ту. Само су мало остарела, али то су већ биолошки а не политички процеси.

Процеси воде и у промене, па су спектакуларне политичке травестије сензације које омогућују опстанак на власти и велику моћ. Александар Вучић је открио споменик Бориславу Пекићу, а можда ће и Зорану Ђинђићу, кад дође време. Његов политички други отац (Николић) је прорекао Ђинђићеву смрт, и иселио се из булевара са његовим именом. Споменици су тако постали средство посредног и директног отклањања мрачних мрља из живописних биографија. Своју улогу Дачић види другачије: он не жели да ориба биографију, већ читав један мрачан део историје.

То не може да учини један споменик, било где да буде постављен, макар Милошевић био и на пегазу или овом поднебљу прикладнијој бедевији. Али за Дачићев повратак у бајно детињство, за популистички седатив људима који воле да узгајају своје пилеће памћење, биће то сасвим довољно.