Србија боља него икад

Србија је на Олимпијским играма у Рију освојила осам медаља. Из Пекинга су се 2008. наши олимпијци вратили с једном сребрном медаљом (пливач Милорад Чавић) и две бронзане (ватерполисти и тенисер Новак Ђоковић), а из Лондона 2012. с једном златном (теквондоисткиња Милица Мандић), једном сребрном (стрелац Ивана Максимовић) и две бронзане (ватерполисти и стрелац Андрија Златић).

Дакле, можемо да будемо презадовољни с товаром медаља из Бразила. Златни су рвач Давор Штефанек и ватерполисти, сребрни кошаркаши, одбојкашице, теквондоисткиња Тијана Богдановић и кајакашки двосед Марко Томићевић и Миленко Зорић, а бронзани скакачица удаљ Ивана Шпановић и кошаркашице.

Друго је питање да ли је то нама довољно. Није, јер бисмо желели да наши у свему буду први.

То је додатни подстицај спортистима да се не мире са судбином кад им не иде, јер знају да не представљају само себе, него целу земљу, све нас. За њих је то и додатни притисак, и то најтежи, али он је саставни део спорта. И ко му не подлегне тај може да буде шампион.

Србија је први пут на Олимпијским играма учествовала још 1912. у Стокхолму. Имала је само двојицу представника. Душан Милошевић и Драгутин Томашевић била су тркачи и нису стигли до медаље. Наша земља је тада извојевала много важнију победу – примљена је у олимпијску породицу, а Светомир Ђукић у Међународни олимпијски комитет. Касније су наши спортисти представљали Југославију, па Србију и Црну Гору.

И када оцењујемо олимпијска достигнућа Србије ми је, вероватно подсвесно, изједначујемо с Југославијом, а то није исто. Много је ужи избор спортиста, економске могућности су мање, домаћа такмичења по снази не могу да се мере с некадашњим...

Али, ми желимо највише. И зато неки сматрају би држава требало да „просеје”, па да улаже у оне који могу нешто да освоје. То звучи логично, али у спорту не може непогрешиво да се оцени ко ће да буде успешан, а ко не.

Дешава се да они који су већ виђени с медаљом, и то највреднијом, остану празних руку, а да неко на кога ретко ко рачуна задиви. Сви смо очекивали да Ђоковић освоји злато. Тако је предвидео и Асошијетед прес. Али, најбољи тенисер је већ у првом колу наишао на тврд орах. Или, ко би рекао да ће од Мајкла Фелпса, најбољег спортисте на свету, брже да плива тамо неки Сингапурац?!

То су догађаји по којима ће ове игре бити запамћене. Свако од учесника и непосредних посматрача, а и нас који смо их пратили посредно, памтиће их и по још нечему или некоме. Али, оно што ће неизоставно да траје дуже од варљивог људског сећања јесте покушај да се с игара у Рију одстране сви представници једне земље, у овом случају Русије, како дужни, тако и недужни.

И док су такмичарске борбе у Рију већ прошлост за ове друге још нису завршене, само што идући пут можда повод неће бити допинг, него нешто друго.