Амерички авиони штите Курде од Асада

Нагађало се да ће поновно успостављање односа с Русијом Турска морати да плати, између осталог, и омекшавањем става према сиријским Курдима, с којима Москва настоји да се зближи. Уместо тога, Анкара без много увијања опет прети Курдима из Сирије и преко тамошњих група које наоружава предузима кораке против њих, док их снаге сиријског председника Башара ел Асада, штићеника Кремља, први пут бомбардују из ваздуха.

У сиријском рату готово да свака од бројних група ратује против осталих макар на једном делу ратишта, чак и ако се другде с њима налазе у привременом савезу. Избијање жестоког сукоба између Асада и Курда, међутим, новина је и представља неочекивану компликацију већ невероватно сложене ситуације на фронту.

Између Курда и Асадовог режима истинског пријатељства никад није било, али су у протеклих пет година рата пазили да се не сударају. Асад је био концентрисан на одбрану од побуњеника, који су му били, као што су и данас, највећа претња. Курди су бранили своју територију од Исламске државе (ИД) и постепено је ширили, и по цену повремених сукоба с антиасадовским устаницима, који се, као и сиријски председник, опиру федерализацији земље или њеном цепању, за шта се сумња да је крајњи курдски циљ.

У разним навратима, као недавно током изузетно важне битке за Алепо, деловало је као да се Курди и Асадове јединице координишу на штету побуњеника. Утолико је, без обзира на местимичне чарке које су избијале између њих, последњи пут пролетос, било још веће изненађење када су ушли у жестоку борбу у још једној области важној за исход рата, Хасаки.

„Сухоји” сиријске војске су у тој провинцији бомбардовали курдске трупе све док своје авионе, као заштиту, нису подигли Американци, кључни покровитељи сиријских Курда. Уз помоћ америчке авијације су Курди успели да од ИД очисте знатне делове Сирије, па и Хасаку, чија је стратешка тежина у томе што се налази на североистоку земље, ка граници с Ираком, што је чини мостом између снага „калифата” у две земље чије је делове покорила.

У Хасаки је и Асадова армија местимично задржала упоришта. Како је одједном избио сукоб између њих и Курда, није јасно, пошто обе стране сваљују кривицу једна на другу, док независних извештаја нема. Борбе су се и јуче, након покушаја преговора, наставиле, уз бољу срећу курдских јединица, које су потискивале противника у офанзиви којом би да га потпуно истерају из централног града те провинције.

Могуће је да су пригушене тензије између Асада и Курда, чији су циљеви дугорочно супротстављени, букнуле сада због нервозе режима око Алепа, где му је положај однедавно ослабљен – или су пак Курди одлучили да је стога управо ово прави тренутак да избаце привременог савезника и могућег будућег непријатеља са територије коју тешко да намеравају вратити под контролу Дамаска. Упадљиво је, ипак, и да су борбе почеле у тренутку када је Турска, након отопљавања односа с Русијом, пустила прве помирљивије сигнале ка Асаду и наизглед почела да се зближава с другим великим његовим заштитником, Ираном.

Тако је турски премијер Бинали Јилдирим, према Ројтерсу, казао да, противно досадашњем тврдом ставу Анкаре, Асад не мора одмах да одступи са власти, с тим што он „не може имати никакву улогу у будућности” Сирије. Јилдирим је најавио и да ће његова земља у наредним месецима активније учествовати у сиријском конфликту како би спречила да се јужни сусед не поцепа по етничким линијама. Као да то већ није била довољно јасна алузија, Јилдирим је видно задовољан констатовао да је Дамаск слањем бомбардера на Курде показао да је схватио како су они и њихови планови о формирању „структуре” претња. Оснивање независног курдског ентитета на северу Сирије као опасност доживљава и Турска, плашећи се да би то подстакло сепаратизам Курда на њеној територији.

Да би повезали све кантоне које сада држе на северу Сирије, Курдима недостаје још једно парче земље. На њему је погранични град Јараблус, који је заузела ИД, док су Курди утаборени недалеко одатле ка југу, у Манбиџу. Тешко да је случајно што су управо јуче, како је известио Ројтерс, групе сиријских побуњеника које подржава Анкара најавиле покрет на Јараблус, и то са територије Турске. Јесте да су Курди из Манбиџа недавно поручили да неће продирати даље на север, али очевидно режим Реџепа Тајипа Ердогана не жели да се ослони на реч непријатеља.

Могуће је да и Ирану одговара обуздавање курдских амбиција у Сирији. Недавно су, наиме, после много времена, избили окршаји и између иранских Курда и војске. Двадесетак Курда је, изгледа, потом и погубљено вешањем. Техерану би курдски независан ентитет у Сирији сметао и зато што би им пресекао коридор ка Либану и Хезболаху.

Нејасно је каква је у овоме улога Русије, која је обнављањем односа с Ердоганом вероватно подстакла и делимично ублажавање турског става према Асаду, па можда и оно што тренутно личи на опрезне кораке у зближавању Анкаре и Техерана. Додуше, према незваничним изворима АФП-а, Москва је покушала да посредује између Курда и Асада, тако да је могуће да није благословила нападе на Курде као цену за турске уступке у другим питањима, какав би могао бити и то што је Анкара, према писању „Дејли биста” пре неколико недеља, покушала да повеже Русе с једном од снажних сиријских побуњеничких група које подржава Америка. Кремљ стоји иза Асадовог режима, али је давао до знања да није везан за сиријског председника лично, те су природна руска настојања да се зближи и с другим групама с којима ће у рату којем се решење на фронту не назире можда морати да се преговара о будућности земље.

Ако је Русија неким случајем ипак трговала на њихову штету, Курдима и не би било први пут да их изневери наводни пријатељ. Већ су то учиниле САД, гледајући кроз прсте Турској када је она бомбардовала и јединице сиријских Курда с образложењем да су повезане с Радничком партијом Курдистана, организацијом која је на списку терористичких у Анкари, Бриселу и Вашингтону.