Američki avioni štite Kurde od Asada

Nagađalo se da će ponovno uspostavljanje odnosa s Rusijom Turska morati da plati, između ostalog, i omekšavanjem stava prema sirijskim Kurdima, s kojima Moskva nastoji da se zbliži. Umesto toga, Ankara bez mnogo uvijanja opet preti Kurdima iz Sirije i preko tamošnjih grupa koje naoružava preduzima korake protiv njih, dok ih snage sirijskog predsednika Bašara el Asada, štićenika Kremlja, prvi put bombarduju iz vazduha.

U sirijskom ratu gotovo da svaka od brojnih grupa ratuje protiv ostalih makar na jednom delu ratišta, čak i ako se drugde s njima nalaze u privremenom savezu. Izbijanje žestokog sukoba između Asada i Kurda, međutim, novina je i predstavlja neočekivanu komplikaciju već neverovatno složene situacije na frontu.

Između Kurda i Asadovog režima istinskog prijateljstva nikad nije bilo, ali su u proteklih pet godina rata pazili da se ne sudaraju. Asad je bio koncentrisan na odbranu od pobunjenika, koji su mu bili, kao što su i danas, najveća pretnja. Kurdi su branili svoju teritoriju od Islamske države (ID) i postepeno je širili, i po cenu povremenih sukoba s antiasadovskim ustanicima, koji se, kao i sirijski predsednik, opiru federalizaciji zemlje ili njenom cepanju, za šta se sumnja da je krajnji kurdski cilj.

U raznim navratima, kao nedavno tokom izuzetno važne bitke za Alepo, delovalo je kao da se Kurdi i Asadove jedinice koordinišu na štetu pobunjenika. Utoliko je, bez obzira na mestimične čarke koje su izbijale između njih, poslednji put proletos, bilo još veće iznenađenje kada su ušli u žestoku borbu u još jednoj oblasti važnoj za ishod rata, Hasaki.

„Suhoji” sirijske vojske su u toj provinciji bombardovali kurdske trupe sve dok svoje avione, kao zaštitu, nisu podigli Amerikanci, ključni pokrovitelji sirijskih Kurda. Uz pomoć američke avijacije su Kurdi uspeli da od ID očiste znatne delove Sirije, pa i Hasaku, čija je strateška težina u tome što se nalazi na severoistoku zemlje, ka granici s Irakom, što je čini mostom između snaga „kalifata” u dve zemlje čije je delove pokorila.

U Hasaki je i Asadova armija mestimično zadržala uporišta. Kako je odjednom izbio sukob između njih i Kurda, nije jasno, pošto obe strane svaljuju krivicu jedna na drugu, dok nezavisnih izveštaja nema. Borbe su se i juče, nakon pokušaja pregovora, nastavile, uz bolju sreću kurdskih jedinica, koje su potiskivale protivnika u ofanzivi kojom bi da ga potpuno isteraju iz centralnog grada te provincije.

Moguće je da su prigušene tenzije između Asada i Kurda, čiji su ciljevi dugoročno suprotstavljeni, buknule sada zbog nervoze režima oko Alepa, gde mu je položaj odnedavno oslabljen – ili su pak Kurdi odlučili da je stoga upravo ovo pravi trenutak da izbace privremenog saveznika i mogućeg budućeg neprijatelja sa teritorije koju teško da nameravaju vratiti pod kontrolu Damaska. Upadljivo je, ipak, i da su borbe počele u trenutku kada je Turska, nakon otopljavanja odnosa s Rusijom, pustila prve pomirljivije signale ka Asadu i naizgled počela da se zbližava s drugim velikim njegovim zaštitnikom, Iranom.

Tako je turski premijer Binali Jildirim, prema Rojtersu, kazao da, protivno dosadašnjem tvrdom stavu Ankare, Asad ne mora odmah da odstupi sa vlasti, s tim što on „ne može imati nikakvu ulogu u budućnosti” Sirije. Jildirim je najavio i da će njegova zemlja u narednim mesecima aktivnije učestvovati u sirijskom konfliktu kako bi sprečila da se južni sused ne pocepa po etničkim linijama. Kao da to već nije bila dovoljno jasna aluzija, Jildirim je vidno zadovoljan konstatovao da je Damask slanjem bombardera na Kurde pokazao da je shvatio kako su oni i njihovi planovi o formiranju „strukture” pretnja. Osnivanje nezavisnog kurdskog entiteta na severu Sirije kao opasnost doživljava i Turska, plašeći se da bi to podstaklo separatizam Kurda na njenoj teritoriji.

Da bi povezali sve kantone koje sada drže na severu Sirije, Kurdima nedostaje još jedno parče zemlje. Na njemu je pogranični grad Jarablus, koji je zauzela ID, dok su Kurdi utaboreni nedaleko odatle ka jugu, u Manbidžu. Teško da je slučajno što su upravo juče, kako je izvestio Rojters, grupe sirijskih pobunjenika koje podržava Ankara najavile pokret na Jarablus, i to sa teritorije Turske. Jeste da su Kurdi iz Manbidža nedavno poručili da neće prodirati dalje na sever, ali očevidno režim Redžepa Tajipa Erdogana ne želi da se osloni na reč neprijatelja.

Moguće je da i Iranu odgovara obuzdavanje kurdskih ambicija u Siriji. Nedavno su, naime, posle mnogo vremena, izbili okršaji i između iranskih Kurda i vojske. Dvadesetak Kurda je, izgleda, potom i pogubljeno vešanjem. Teheranu bi kurdski nezavisan entitet u Siriji smetao i zato što bi im presekao koridor ka Libanu i Hezbolahu.

Nejasno je kakva je u ovome uloga Rusije, koja je obnavljanjem odnosa s Erdoganom verovatno podstakla i delimično ublažavanje turskog stava prema Asadu, pa možda i ono što trenutno liči na oprezne korake u zbližavanju Ankare i Teherana. Doduše, prema nezvaničnim izvorima AFP-a, Moskva je pokušala da posreduje između Kurda i Asada, tako da je moguće da nije blagoslovila napade na Kurde kao cenu za turske ustupke u drugim pitanjima, kakav bi mogao biti i to što je Ankara, prema pisanju „Dejli bista” pre nekoliko nedelja, pokušala da poveže Ruse s jednom od snažnih sirijskih pobunjeničkih grupa koje podržava Amerika. Kremlj stoji iza Asadovog režima, ali je davao do znanja da nije vezan za sirijskog predsednika lično, te su prirodna ruska nastojanja da se zbliži i s drugim grupama s kojima će u ratu kojem se rešenje na frontu ne nazire možda morati da se pregovara o budućnosti zemlje.

Ako je Rusija nekim slučajem ipak trgovala na njihovu štetu, Kurdima i ne bi bilo prvi put da ih izneveri navodni prijatelj. Već su to učinile SAD, gledajući kroz prste Turskoj kada je ona bombardovala i jedinice sirijskih Kurda s obrazloženjem da su povezane s Radničkom partijom Kurdistana, organizacijom koja je na spisku terorističkih u Ankari, Briselu i Vašingtonu.