Дечани су српски манастир, у византијском стилу

С неверицом сам прочитао смушени и несрећни текст Јована Деспотовића, ослоњен само на једну реченицу у мом интервјуу објављеном у Културном додатку, који је Редакција насловила Уметност свете земље. Разговор се углавном водио о настанку и судбини моје књиге објављене пре десетак година о уметности на Косову и Метохији. Деспотовић је, по старој жалосној пракси, реченицу истргао из целине да би јој дао значење које жели. Све то не би завређивало пажњу у атмосфери осипања вредности писане речи да при томе није речено да сам у име дневне политике одступио од онога што сам деценијама говорио као историчар уметности.

Да би се читаоци подсетили, донећу бар још једну реченицу која претходи његовом цитату и омогућује да се разуме смисао целине: „Један од најзначајнијих споменика у Метохији, храм Пантократора у Дечанима, који је као свој маузолеј почео да диже краљ Стефан, а довршио га Душан, градио је Вита, припадник фрањевачког реда ’из Котора града краљева’. Својим облицима, скулптуралним украсом и клесарском праксом одговарао је градитељству Италије и средишта на нашој јадранској обали, али је просторним решењем био прилагођен потребама источнохришћанског култа. Утолико је већа бесмислица што косовске власти данас српске средњовековне споменике на овом подручју представљају као византијске и чак византијско-албанске.“

Мијеово сврставање

Деспотовићеве речи се односе на промену мојих схватања: некада сам, наводно, говорио да је уметност на Косову византијска, а сада у дневнополитичким токовима одступам од тога. Најтеже је кад личност која расправља о нечему не зна основне појмове, па се уплиће и долази у сукоб са собом. С обзиром на то да је у питању историчар уметности, требало би да осећам нелагодност или да будем ожалошћен. Ипак, морам да му понешто објaсним: израз византијски када се односи на историјски или историјско-уметнички споменик има два основна значења – прво, указује на припадност Византији, Византијском царству, при чему се неизоставно мора имати у виду и правно-ктиторски статус споменика; друго, у стилском смислу, израз византијскиуказује на вредности које одликују стварање у духу византијске уметности.

С обзиром на то, дакле, да је у реченици, коју Деспотовић није пренео, било говора о Дечанима, споменику који није на територији Византије, јасно је да би се на њега могла односити квалификација да је стилски византијски. Пре тога сам, видело се, навео одлике које нису византијске (облици, скулптурални украс, клесарска пракса итд.). Што се тиче правно-ктиторског статуса, у натпису над улазом уклесано је у камену греду да је фра Вита „сазидао ову цркву светога Пантократора, господину краљу Урошу Трећем и његовом сину, светлом и превеликом и преславном господину краљу Стефану.“Не знам у чему је недоследност ако кажем да је то споменик српске средњовековне архитектуре, а не, према проспектима власти у Приштини, византијски, византијско-албански или византијско-илирски. А како Дечани изгледају странцима? Сећам се речи шпанског амбасадора г. Х. Переза Гомеза: „Био сам изненађен кад сам се нашао пред дечанском црквом; мислио сам да сам у Тоскани...“

Морам да подсетим да су се карактером архитектуре и скулптуре Дечана као српским спомеником бавили наши најугледнији стручњаци Ђ. Бошковић, В. Кораћ и М. Чанак-Медић. Деспотовић очевидно не зна да је Дечане и Бањску академик Кораћуврстио још у своју изванредну докторску дисертацију Градитељска школа Поморја. Да ли и он, као ја, из разлога дневне политике?

А пре свих се и велики познавалац византијске уметности Г. Мије  у делу L` Ancien art serbe. Les églises, Paris 1919, дрзнуо да споменике на Косову и Метохији назове српским. Најзад, већ две деценије у издању Републичког завода за заштиту споменика културе излази монументална серија Споменици српске архитектуре средњег века. За њу је Ј. Д. – бар као помоћник министра – морао знати, јер је њено издавање омогућавало Министарство културе. Зашто он тада није оспорио ваљаност тог назива и иступио против оних који су се усудили да споменике назову српским?

Да ли би ико, од најшире публике до највиших стручњака на Западу, оспорио да су велики представници одређеног стила – Богородичина црква у Паризу или Келнска катедрала, на пример – споменици француске и немачке уметности? 

Да ли се, с друге стране, Дечани, и поред припадности њихових фресака византијском стилу, могу уврстити у нашу културну баштину? Натписи на камену и зидовима, белешка Срђа Грешног који се потписао нашим писмом и бојом којом су сликане фреске, десетине портрета српских владара, њихових предака и сродника, свете личности из историје српске цркве, дародавци из властеоских кругова, ликови архијереја, игуманā и других... Лоза Немањића, зар све то није довољно? И поред огромног дуга средњовековне Србије царству за које је она била везана религијом, државноправним схватањима, карактером црквене организације, књижевним стварањем и уметношћу, израз византијски не покривау целости све што се у њој стварало.

Неспорни статус Хиландара

Нико не спори, као ни ја, да нашу средњовековну уметност, у ширем смислу, треба посматрати као део византијске културе, али... за то не треба да постоји неки договор. У расуђивању о овим питањима треба бити обазрив, а пре свега и понешто знати. Хај`те да се присетимо нечег што је Деспотовићу некада било ближе, због одговорне функције у Министарству културе. По његовом тумачењу, Хиландару би се могао оспорити статус српског манастира. Он није подигнут на тлу Србије, а подређен је, као и цела Света гора, све до данас, Васељенској патријаршији у Цариграду. Ипак, за целу монашку заједницу на Атону и за грчку власт, како политичку тако и за службу заштите, Хиландар је српски манастир. Нису у питању само срдачне везе других братстава са нашим, нити трајно пријатељство целог грчког народа према нама и нашим монасима, него и уважавање статуса стеченог ктиторством оснивачā српске државе и цркве. А треба ли подсећати да је Хиландар дизан и украшаван у духу византијске уметности и да је чак у највећој мери дело византијских мајстора? Ако је Хиландар српски манастир, шта рећи за Дечане изграђене у средњовековној Србији?

Нико разуман и бар мало образован неће довести у питање нашу дубоку везаност и припадност, посебно сликарства, свету византијске уметности, израсле на ликовном говору хеленског наслеђа. Обраћајући се студентима Аристотеловог универзитета, у пролеће 1999, говорио сам о огромном утицају Солуна на нашу земљу и истакао да су на Косову и Метохији угрожена и дела њихових предака, можда чак у већем броју сачувана у српским споменицима него у њиховом граду.

Зашто из мојих књига и мога укупног дела, као и из предавања која су слушале стотине студената, Ј. Д. није извукао макар једну једину реченицу која би говорила у прилог мог опортунизма или национализма? А толико година сам предавао историју уметности југословенских народа у средњем веку не само будућим историчарима уметности него и археолозима и етнолозима, од најранијих храмова на Охридском језеру до готичко-ренесансних фресака у Истри. 

Овде ћу се зауставити на одговору Деспотовићу, уздржавајући се од даље анализе која би показала како је свестрано и темељно његово непознавање питања у које се уплео.

Чему и коме све то служи?

А можда то и није требало да ме изненади. Готово у исто време, у Политици се појавио необичан кратак текст о мојој ћерци Јелени Суботић. Наведено је, поред осталог, ваљда као компромитујући податак, да је на таласима Б-92 водила једну од музичких емисија (бавила се пре тога и сама музиком), а није речено да је радила у Културној редакцији Политике. А добро се сећам сусрета са Зуком Џумхуром у уметничкој колонији у Почитељу, који ми је, када смо се видели, одушевљен, казао да је тако добар текст о Салвадору Далију, непосредно након његове смрти, само моја супруга Ирина могла да напише. Насмејао сам се: ми смо у то време били на мору, а чланак је написала Јелена, чије је почетно слово имена, у потпису, Зуко превидео. Тада је Јелена имала само осамнаест година.

Остаје ми да се са Штефаном Цвајгом сећам Јучерашњег света, оног пре прогона.

Угасићу светла наде, упаљена пре седамдесет седам година.

P.S.

С обзиром на то да је могуће очекивати нове неистине и бесмислице, напомињем да било какав даљи разговор сматрам излишним и да у њему нећу учествовати.