Хичкоковска свакодневица осамдесетих

            Гледајући филм Кристијана Мунђијуа „4 месеца, 3 недеље и 2 дана”(дело које је, уз Михалковљев филм „12”, представљало врхунац овогодишњег Феста) запитаћемо се у једном тренутку: у чему лежи снага овог остварења? Шта је то што нас у њему тако дубоко погађа и узнемирује? За тако нешто сигурно нису довољни сама тема и амбијент филма – беда Чаушескуове Румуније 1987, и илегално извођење абортуса у тим полупримитивним условима. Није то чак ни мајсторски спроведен редитељски поступак: доследни документаризам, уз зналачко комбиновање натуралистичких детаља и монтажних елипси. Основна снага румунског аутора је, чини се, баш у томе што редитељски стил користи тек као полазиште и средство – док је прави циљ продирање логике стварности, логике живота у његову филмску причу.

            Отворена и непоткупљива, логика стварности један је од изворних потенцијала филмске уметности; она нас учи да поново опажамо свет обнављајући наш отупљени, васпитањем дресирани и аутоматизовани сазнајни апарат. И оно што је збиља било превратничко у важним покретима и правцима кроз филмску историју, беше препуштање снимљених призора логици стварности, лишеној аутоматизма, аутентичној и отвореној. Та је отвореност и двосмисленост живота уписана у главна дела поетског реализма и италијанског неореализма, у прва дела француског „новог таласа” и кључне наслове југословенског „црног таласа”, али и у дела новог британског и новог иранског филма на измаку 20. века... Андре Базен, можда једини прави филозоф у повести филмске теорије, осветлио је и протумачио есенцијално својство филма: важнија од свих редитељских конструкција и једнозначних порука је стварност уписана у протицање филмског призора; та неизвесност случаја и стварности, „даровитија од свих филмских стваралаца”. „Ствари су ту, зашто бисмо њима манипулисали?”, каже Роселини. Међутим, ни Базен као ни Роселини не опредељују се за било какву, него превасходно за чудотворну стварност, ону која пред нас износи и анализира „тајну наше судбине”. Само пред отвореном „драматургијом” стварности гледалац се поставља у ситуацију егзистенцијалног избора – на њему је задатак да од комадића стварности склопи властити смисао, да гледајући живот на платну испише формулу властите егзистенције.

            Логика стварности и сва сложеност њене „драматургије” у последње време најсугестивније су изражене управо у новом румунском филму. Враћам се остварењу „4 месеца, 3 недеље и 2 дана”, заслуженом лауреату „Златне палме” у Кану: дуги, непомични кадар беживотног фетуса на поду хотелског купатила (плода о чијој старости нам говори сам наслов) ипак није и најпотреснији призор Мунђијуовог филма. (У том убијеном животу ишчитавамо и помало транспарентну метафору једног наказног друштвеног система.) Узбудљивији су свакако кадрови у којима главна јунакиња, као прогоњена звер, лута тмином периферије у потрази за местом где би се убијеног фетуса могла ослободити. Или онај статични кадар породичне вечере кроз коју се у испразним разговорима огледа сва апсурдност комунистичког друштва, док напетост јунакиње (као и гледаоца) свакога тренутка расте. Утисак је да Мунђију води сирове исечке из румунске свакодневице осамдесетих година 20. века каткад и до границе хичкоковског саспенса – ипак не допуштајући да само једна емоција или значење преузму доминацију над отвореношћу живота који из призора пулсира. Треба ли подсећати да су отвореност и непредвидивост реалности и живота уклоњени и прећутно цензурисани феномени, не само у савременом холивудском него, нажалост, и у већини европских филмова на почетку 21. века? (Имамо тако све више самозаљубљених аутора, незаинтересованих за свет око себе, затворених у минорне интелектуалне конструкције, за које инфантилно верују да су велика уметност. Сећам се да је Мајк Ли једном приликом изјавио како значајну инспирацију за своје огољене јунаке црпи возећи се свакодневно подземном железницом у Лондону – каква сјајна поука за све оне ауторе који су преобиље стварности заменили за мртве шаблоне и апстракције властитога Ја!)

                 Ово су неки од кључних разлога због којих дела румунских редитеља на мапи ауторског филма данас имају посебан значај. Поред Мунђијуа, треба споменути и оне које смо на Фесту видели у претходне две године: Кристи Пујуа са филмом „Смрт господина Лазарескуа” (2005), Радуа Мунтеана са делом „Хартија ће бити плава” (2006), као и трагично настрадалог Кристијана Немескуа. За разлику од Мунђијуа, који драматургију стварности често управља ка саспенсу, Пују води сирову свакодневицу (тачније последње сате у животу једног сиромашног пензионера) у правцу трагичне фарсе. „Смрт господина Лазарескуа” може нас подсетити и на вероватно најбољу Јонескову антидраму „Краљ умире”, по запањујућем споју ужасног и смешног између којих се бришу све границе. Једино што је, уместо Јонесковог стилизованог краља, коме се краљевство са приближавањем смрти као ледена санта смањује, у Пујуовом филму пред нама је несрећни старац чију агонију посматрамо као документарни снимак живота којем свакодневно присуствујемо. Нема ничег фантастичнијег од саме стварности – ова чувена мисао Достојевског у сваком времену тражи правог аутора који ће моћи да посведочи њену веродостојност, а чини се да Пују, Мунђију и Мунтеан у томе у потпуности успевају.

            Следећи интуитивно чудотворну моћ стварности, пуштајући њену непредвидиву логику да сама казује наместо излизаних конструкција и „уметничких” порука – румунски аутори враћају веру у затомљене потенцијале седме уметности.