Hičkokovska svakodnevica osamdesetih

            Gledajući film Kristijana Munđijua „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana”(delo koje je, uz Mihalkovljev film „12”, predstavljalo vrhunac ovogodišnjeg Festa) zapitaćemo se u jednom trenutku: u čemu leži snaga ovog ostvarenja? Šta je to što nas u njemu tako duboko pogađa i uznemiruje? Za tako nešto sigurno nisu dovoljni sama tema i ambijent filma – beda Čaušeskuove Rumunije 1987, i ilegalno izvođenje abortusa u tim poluprimitivnim uslovima. Nije to čak ni majstorski sproveden rediteljski postupak: dosledni dokumentarizam, uz znalačko kombinovanje naturalističkih detalja i montažnih elipsi. Osnovna snaga rumunskog autora je, čini se, baš u tome što rediteljski stil koristi tek kao polazište i sredstvo – dok je pravi cilj prodiranje logike stvarnosti, logike života u njegovu filmsku priču.

            Otvorena i nepotkupljiva, logika stvarnosti jedan je od izvornih potencijala filmske umetnosti; ona nas uči da ponovo opažamo svet obnavljajući naš otupljeni, vaspitanjem dresirani i automatizovani saznajni aparat. I ono što je zbilja bilo prevratničko u važnim pokretima i pravcima kroz filmsku istoriju, beše prepuštanje snimljenih prizora logici stvarnosti, lišenoj automatizma, autentičnoj i otvorenoj. Ta je otvorenost i dvosmislenost života upisana u glavna dela poetskog realizma i italijanskog neorealizma, u prva dela francuskog „novog talasa” i ključne naslove jugoslovenskog „crnog talasa”, ali i u dela novog britanskog i novog iranskog filma na izmaku 20. veka... Andre Bazen, možda jedini pravi filozof u povesti filmske teorije, osvetlio je i protumačio esencijalno svojstvo filma: važnija od svih rediteljskih konstrukcija i jednoznačnih poruka je stvarnost upisana u proticanje filmskog prizora; ta neizvesnost slučaja i stvarnosti, „darovitija od svih filmskih stvaralaca”. „Stvari su tu, zašto bismo njima manipulisali?”, kaže Roselini. Međutim, ni Bazen kao ni Roselini ne opredeljuju se za bilo kakvu, nego prevashodno za čudotvornu stvarnost, onu koja pred nas iznosi i analizira „tajnu naše sudbine”. Samo pred otvorenom „dramaturgijom” stvarnosti gledalac se postavlja u situaciju egzistencijalnog izbora – na njemu je zadatak da od komadića stvarnosti sklopi vlastiti smisao, da gledajući život na platnu ispiše formulu vlastite egzistencije.

            Logika stvarnosti i sva složenost njene „dramaturgije” u poslednje vreme najsugestivnije su izražene upravo u novom rumunskom filmu. Vraćam se ostvarenju „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana”, zasluženom laureatu „Zlatne palme” u Kanu: dugi, nepomični kadar beživotnog fetusa na podu hotelskog kupatila (ploda o čijoj starosti nam govori sam naslov) ipak nije i najpotresniji prizor Munđijuovog filma. (U tom ubijenom životu iščitavamo i pomalo transparentnu metaforu jednog nakaznog društvenog sistema.) Uzbudljiviji su svakako kadrovi u kojima glavna junakinja, kao progonjena zver, luta tminom periferije u potrazi za mestom gde bi se ubijenog fetusa mogla osloboditi. Ili onaj statični kadar porodične večere kroz koju se u ispraznim razgovorima ogleda sva apsurdnost komunističkog društva, dok napetost junakinje (kao i gledaoca) svakoga trenutka raste. Utisak je da Munđiju vodi sirove isečke iz rumunske svakodnevice osamdesetih godina 20. veka katkad i do granice hičkokovskog saspensa – ipak ne dopuštajući da samo jedna emocija ili značenje preuzmu dominaciju nad otvorenošću života koji iz prizora pulsira. Treba li podsećati da su otvorenost i nepredvidivost realnosti i života uklonjeni i prećutno cenzurisani fenomeni, ne samo u savremenom holivudskom nego, nažalost, i u većini evropskih filmova na početku 21. veka? (Imamo tako sve više samozaljubljenih autora, nezainteresovanih za svet oko sebe, zatvorenih u minorne intelektualne konstrukcije, za koje infantilno veruju da su velika umetnost. Sećam se da je Majk Li jednom prilikom izjavio kako značajnu inspiraciju za svoje ogoljene junake crpi vozeći se svakodnevno podzemnom železnicom u Londonu – kakva sjajna pouka za sve one autore koji su preobilje stvarnosti zamenili za mrtve šablone i apstrakcije vlastitoga Ja!)

                 Ovo su neki od ključnih razloga zbog kojih dela rumunskih reditelja na mapi autorskog filma danas imaju poseban značaj. Pored Munđijua, treba spomenuti i one koje smo na Festu videli u prethodne dve godine: Kristi Pujua sa filmom „Smrt gospodina Lazareskua” (2005), Radua Munteana sa delom „Hartija će biti plava” (2006), kao i tragično nastradalog Kristijana Nemeskua. Za razliku od Munđijua, koji dramaturgiju stvarnosti često upravlja ka saspensu, Puju vodi sirovu svakodnevicu (tačnije poslednje sate u životu jednog siromašnog penzionera) u pravcu tragične farse. „Smrt gospodina Lazareskua” može nas podsetiti i na verovatno najbolju Joneskovu antidramu „Kralj umire”, po zapanjujućem spoju užasnog i smešnog između kojih se brišu sve granice. Jedino što je, umesto Joneskovog stilizovanog kralja, kome se kraljevstvo sa približavanjem smrti kao ledena santa smanjuje, u Pujuovom filmu pred nama je nesrećni starac čiju agoniju posmatramo kao dokumentarni snimak života kojem svakodnevno prisustvujemo. Nema ničeg fantastičnijeg od same stvarnosti – ova čuvena misao Dostojevskog u svakom vremenu traži pravog autora koji će moći da posvedoči njenu verodostojnost, a čini se da Puju, Munđiju i Muntean u tome u potpunosti uspevaju.

            Sledeći intuitivno čudotvornu moć stvarnosti, puštajući njenu nepredvidivu logiku da sama kazuje namesto izlizanih konstrukcija i „umetničkih” poruka – rumunski autori vraćaju veru u zatomljene potencijale sedme umetnosti.