Његово височанство музејски предмет

У жижу интересовања јавности музеји у Србији доспевају углавном онда када се догоде или исфабрикују афере и аферице. Крађе и поплава, полемике око извођења радова, мишеви који су активирали аларм, духови које су снимиле камере видео-надзора... вести су које преплављују медије, а тиме и пажњу јавности, замагљујући чињеницу да се Србија налази на могућем почетку „музејског бума“.

Као „музејски бум“ у стручној, музеолошкој, литератури именује се процес који се широм света одигравао током осамдесетих година прошлога века и који је одликовало масовно отварање нових музеја. Музеји су прихватили класичну маркетиншку девизу – потрошач је краљ и преобратили је у његова висост посетилац, замењујући њоме стару девизу његова висост предмет.

Овај светски процес, који је попримио и одлике феномена, потпуно је заобишао Србију због тога што су све иновације током друге половине 20. века на наше тло стизале са, отприлике, једном деценијом закашњења, а деведесете године су биле деведесете године. Међутим, од друге половине прве деценије новога столећа ситуација се у великој мери променила. Овакав интензивитет као да најављује почетак новог музејског бума. 

Први „музејски бум“ у Србији (и Југославији) догодио се током педесетих година двадесетога века и био је резултат државне иницијативе, будући да је почетком 1951. године донет Закон о музејима. Почетак 21. века је затекао општу музејску слику Србије са веома сиромашном понудом. Чести медијски критички осврти указују да главни град Србије својим грађанима као и гостима нема шта да понуди јер сталне поставке немају Народни музеј, Историјски музеј, Музеј историје Југославије, Музеј науке и технике, Музеј града Београда... Лавина критика замагљује чињеницу да у Београду постоје и раде и Етнографски музеј, Музеј примењене уметности, Музеј савремене уметности, Педагошки музеј... а још више је замагљена чињеница да се већина музеја у Србији налази ван престонице и да, после деценија пасивности, музејска сцена Србије почиње да оживљава. Симболични почетак тих промена означен је у протеклој 2007. години.

После вишегодишњих већих грађевинских интервенција и комплексних стручних припрема у 2007. години нове поставке су отворене у Народном музеју Ваљево, Музеју Јадра у Лозници и Педагошком музеју у Београду, а музеји у Краљеву, Ужицу и Пријепољу су завршили обимне инвестиционе радове и привели крају инсталације нових поставки. Управо чињеница да су у само једној години у шест музеја у Србији завршене, или скоро завршене, битне инвестиционе и стручне активности речито сведочи о назнакама почетка новог националног музејског бума. Музеји у Зрењанину и Сомбору су најавили наставак радова на допуни и освежавању нешто раније отворених нових поставки, започете су и обимне активности у вези са детаљном (и дугогодишњом) реконструкцијом Народног музеја у Београду, као централном националном музејском институцијом, а у току је и налажење решења за проблеме које имају Историјски музеј Србије, Музеј науке и технике и Музеј града Београда. Поред тога, у различитим фазама се налазе и послови у вези са ревитализацијом музеја у Лесковцу, Крушевцу, Нишу, Зрењанину, Књажевцу, Пожаревцу, Панчеву, Вршцу, Новом Пазару, Шапцу... Музеја Николе Тесле, Музеја савремене уметности, Железничког музеја... Скоро истовремено са завршетком, привођењем крају или почетком радова на бројним постојећим музејима најављују се и отварања нових музеја, попут Музеја Милеве и Алберта Ајнштајна и Научно-техничког музеја Тесланијанум у Новом Саду и музејских презентација Небојша куле у Београду и Куле Ненадовића у Ваљеву.

У једном тренутку, на самом крају 2007. године, регистроване су десетине довршених, започетих и планираних музејских градилишта широм Србије. У контексту ових позитивних промена, а у односу на претходне деценије, постоје разлози за појачани оптимизам и шпекулације о новом националном музејском буму. Али не сме се заборавити да је светски музејски бум, поред ревитализације старих и отварања нових музеја, карактерисало и повећано интересовање публике за музејске садржаје, а тиме је била и већа посећеност. Зато нови почетак мора бити заснован не само на савременим стремљењима музеологије, нарочито музејске комуникације, већ и на посебном односу музеја према посетиоцима.

Најпознатији пример новог времена у вези је са музејом Гугенхајмове фондације у Билбау, чије је отварање реку туриста, која се непрестано слива ка шпанским плажама, пролазећи поред овог баскијског града, преусмерило на његове улице и тргове. Сличан нагли развој, од успаваног рибарског места до туристичког центра са стотинама хотела и пансиона, турски грaд Кушадаси дугује презентацији античког Ефеса.

Још један од примера налазимо у америчком градићу Салему, који је искористио општу познатост драме Артура Милера (Вештице из Салема), писану као критика макартизма актуелног у САД педесетих година прошлога века, али засновану на историјском догађају из 17. столећа, и отворио не један него више музеја који подсећају на те догађаје. Данас у овај градић дође скоро милион туриста годишње.

У Србији је нови почетак неспоран. Надамо се да ће такав бити и даљи пут.