Повратак дому кога више нема

Један мали филм са југа, „Споразум” сценаристе и редитеља Предрага Пеђе Радоњића, пригрлио је ових дана срца фестивалских гледалаца Врњачке Бање и Ниша. И то не само због дирљиве приче што рефлектује горку стварност, већ и због следеће чињенице. Ово је први српски дугометражни играни филм снимљен на територији Косова и Метохије после рата 1999. године.

Снимљен у „партизанским” условима, скромног буџета и солидних, часних и искрених домета, Радоњићев дебитантски играни филм остаће забележен у историји српског филма. Баш као што је остао забележен и његов дугометражни документарац „Позориште из кутија за ципеле”, тај узбудљиви документ о прогнаној Српској драми Народног позоришта у Приштини, са којим је аутор отварао и питања: како изгледа рад позоришта које се прогони из града у град подељен барикадама, каква је улога уметничког чина у етнички подељеном друштву, какве су културне потребе изолованих људи којима су ускраћена основна људска права...

У „Споразуму”, вишеслојној филмској причи о односима Срба и Албанаца ових наших дана, инспирисаној истинитим догађајима и преломљеној кроз судбину два трагична јунака и њихових породица, Радоњић на пренесен начин говори и о односу према Косову, историји, садашњости и будућности два народа. У окружењу, у којем још увек царују последице рата, мржња, страх и неповерење.

Кључни тематски мотив филма је повратак. Повратак на огњиште после прогона и година проведених у чемеру вечито „привремених” колективних избегличких центара у централној Србији. Повратак разрушеном косовском дому, посеченим стаблима ораха, порушеним црквама и гробовима. Тамо, где „овакве лепоте нигде нема”, како то у филму каже старац Петар, наивно верујући у обећања косовских власти и тамошњих представника међународне заједнице, о сигурности и безбедности поновног живота на својој родној груди.

За разлику од оца, повратак дому из којег су протерани након рата, сину Александру делује као једини могући излаз из безнађа статуса расељеног лица са Косова и Метохије, у којем са женом и децом већ дуго живи. Тачније, животари. Без наде, без перспективе. Различито мотивисани снови о повратку и за оца и за сина распршиће се у крви. Комшије из села, локални Албанци међу којима је и Александров друг из детињства Љуан, поставиће им заседу и пуцаће под плаштом ноћи. А то је само почетак заплета у животу главног јунака који ће се суочити са избором у којем делује да љубав и част не иду заједно, већ стоје једно насупрот другом. У животној реалности косовских Срба и то је могуће. И то врло добро зна и сам сценариста и редитељ Радоњић, јер и сам у косовској стварности већ дуже живи.

Овај Ужичанин родом (1970), по образовању магистар српске књижевности (писац две збирке приповедака и добитник неколико књижевних награда), од 2001. ради као новинар на Косову где је и као аутор, продуцент и сценариста реализовао већ шест документарних филмова. Осим „Позоришта из кутије за ципеле”, још и филмове „Срби у Албанији”, „Срби у Македонији”, „Косовско пролеће”, „Негде у еУНропи” и „Право на права”. Сада је у сарадњи са продукцијом „Фрејм” и РТВ КИМ снимио и своје прво дугометражно играно дело. Све сцене у „Споразуму” снимио је на Косову и Метохији. На гробљу у Приштини, Грачаници, Великој Хочи, у повратничком селу Ћерановица... И то све без унапред добијених дозвола, већ по систему „утрчи, снимај и бежи”!

За „Политику” Радоњић потврђује да су „продукцијски и финансијски услови били екстремно скромни, па су глумци и чланови екипе готово у потпуности радили ентузијастички, што у крајњем нема везе са коначним резултатом филма и његовом вредношћу”. Аутор је презадовољан чињеницом да је филм „Споразум”, убрзо након његовог снимања, прихваћен за равноправно приказивање у такмичарским програмима филмских фестивала у Врњачкој Бањи и Нишу што, како каже, „говори о томе да смо направили релевантан, национално квалитетан филм, солидно ауторско дело са којим се можемо поносити”.

У овом филму у којем се отварају многа болна питања, изазови и дилеме – међу којима и оно: продати дом и отићи да се никада више не вратиш или остати са крајње неизвесним исходом, Предраг Пеђа Радоњић подршку је нашао и у великој глумачкој екипи у којој су и нишки првак драме Аца Михаиловић, Бора Ненић, Марјан Тодоровић, Дејан Цицмиловић, Василија Кокотовић, Здравко Малетић. Изврстан допринос свеукупној визуелној естетици и поетици кадрова дао је директор фотографије Славенко Смиљанић, док је за музику био задужен Братислав Радовановић. Међу именима многих којима се Радоњић на подршци захваљује на одјавној филмској шпици су и отац Иларион (Растко Лупуловић), „Политикин” дописник Живојин Ракочевић, али и редитељи Слободан Скерлић и Горан Марковић који су му дали добре савете.

Почетак званичне дистрибуције филма „Споразум” Предрага Пеђе Радоњића и његово приказивање у биоскопским салама планирано је за јесен, одмах после премијере у Дому културе у Грачаници.