Ко подржава референдум о Дану РС

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Јесу ли Срби уопште људи”, наслов је интригантног текста у ком је хрватски новинар из БиХ под псеудонимом Никола Зирдум (Иван Шушњар) провокативно раслојио проблематику референдума и међуетничких односа у БиХ.

У анализи на порталу „Поскок инфо”, чији је Шушњар уредник, објављеној пре неколико дана, он констатује како људи имају право на достојанство, чак и оно лично које црпу из колективног поноса, али да Срби у БиХ то право изгледа – немају.

Чак и ако нису тачна нека сазнања медија у Бањалуци да се у Савету за имплементацију мира (ПИК), у ком седе страни амбасадори, осим уобичајено Русије, притисцима на Бањалуку због осетљивости референдумског питања овај пут противе и Немачка и Грчка, ипак остаје утисак да сам преседан одгађања седнице ПИК-а говори о неслагању појединих западних земља у погледу референдума.

Чини се да је у референдумску замку упао и британски амбасадор у БиХ Едвард Фергусон, најпре осуђујући потез Бањалуке, да би након што га је Додик упитао кад је то променио мишљење накнадно појаснио како је увек прихватао да РС има право на референдум из домена својих надлежности, али да заказани представља изазов законском ауторитету одлука Уставног суда БиХ. У том контексту је занимљив став његовог сународника Метју Периша, професора међународног права из Велике Британије и бившег правног саветника у ОХР-у, који је за „Глас Српске” рекао да ни у једној земљи на свету, осим у БиХ, суд не одлучује о празницима јер је улога судова да решавају реалне правне и законске размирице, а не да намећу један концепт националног идентитета.

„Јединствени проблем у БиХ је да једној групи људи толико смета дан који друга група жели да прославља да морају питати судије да ли се он може прослављати”, рекао је Периш, приметивши би „паметне судије остале изван те гужве”.

Да Бањалука овог пута није баш усамљена, види се и по подршци референдуму од Драгана Човића, хрватског члана Председништва БиХ, а збрку појашњава несвакидашња анализа хрватског новинара: „Бити Србин у БиХ значи преузимати на себе свој удео колективне кривице. Сви на Балкану лишени су учесништва у колективној кривици. Осим Срба. То је недавно потврдио и један млади бошњачки фрањевац, који је констатовао да код Срба постоји колективна кривица. Као носитељи удела у томе Срби у БиХ немају право на колективно достојанство. Танка је граница између српства и четништва. Танка је граница између Србина и убице. Српство је карактерни минус. Бити Србин значи бити унапред крив. Родити се као Србин значи примордијално прихватити кривицу од које ћеш се прати до смрти. Колико сам успео ишчитати најновије политолошке бравуре које исписује државнички хуманизам из престонице, који наводно сунчаном брзином гради државу, нема ничег чиме се просечан Србин у БиХ може поносити. Баш ничег. Осим Срђаном Алексићем. И то је то”, наводи иронично овај аутор.

Даље закључује да је Србима у БиХ „државотворна престоница, осим редовног гранатирања геноцидним епитетима наменила поступно одузимање сваког облика поноса, па чак и тих ситних фетиша, попут дана прославе овог или оног догађаја, макар се радило о Дану ватрогасног друштва РС”.

Цени да све оно што Додик говори у БиХ, када говори о праву, наметању, колективним идентитетима, то Инцко и Фергусон говоре у својим земљама и по Европи, свугде осим у БиХ.

„Ради се о 9. јануару 1992. када је проглашена РС, тада међународно непризната, настала као одговор на проглашење независности од Југославије коју су Бошњаци и Хрвати у Парламенту БиХ донели без подршке трећег народа, а коју су крајем фебруара и почетком марта потврдили на референдуму. Ради се дакле о кршењу Устава БиХ и пословника – погажен је уставни принцип конститутивности. Тим гажењем Срби су, према међународном праву, добили легалитет да одбију признати нову државу. Девети јануар је сукоб принципа конститутивности против принципа грађанског”, закључује.

Примећује и то да Уставни суд БиХ датум кад је БиХ стекла независност на такав начин не доводи у питање, већ „престоница тражи од РС да тај дан, кад су Хрвати и Бошњаци прегласали Србе, такође прихвате као дан независности БиХ”. „Дакле, нељудима, Србима, нижем слоју, намеће се принцип да морају поштовати дан када су игнорисани као народ”, закључује овај аутор.

Ретки су они који у РС сматрају да Српска нема право на референдум, иако има и мишљења да је заказани о Дану РС пуко поигравање ватром које се могло избећи јер ништа посебно сем проблема неће донети, што није могло да се постигне и без тога. Цех ће, чује се, као и обично платити грађани, а сви они који Бањалуку хушкају на референдум, заправо и нису претерано добронамерни. „Референдум је бесмислен, крај милион пречих ствари. То је једноставно морална хипокризија власти које су од референдума направиле велики догађај. Не морате га ни спречити, мислим да ће и ПИК тако поступити. Умотаће све у дипломатску амбалажу, неће се ништа догодити. Бавимо се некаквим стварима које нису смислене и немају никакве последице по наш живот”, оценио је за Радио Слободна Европа професор на Филозофском факултету у Бањалуци Миодраг Живановић.

Младен Кременовић