Рађање средоземне уније

Одлука је пала у дубокој ноћи између четвртка и петка: лидери земаља европске фамилије сагласили су се с немачко-француским предлогом о стварању средоземне уније.

Реч је о свеобухватној, институционализованој политичкој и привредној кооперацији Европске уније са земљама северне Африке и Блиског истока која треба да замени досадашње видове сарадње у оквиру такозваног барселонског процеса.

До рађања нове уније дошло је захваљујући чињеници да је коначно прорадила немачко-француска „осовина”, чиме су окончана дуга спорења између Париза и Берлина.

Француски председник Никола Саркози је пред новинарима обасуо звучним похвалама немачког канцелара Ангелу Меркел, уз констатацију да је то за њега био „срећан тренутак” кад је чуо како Меркелова „брани заједничку идеју”. На делу је био, рекао је Саркози, „велики ентузијазам”, отворена је „врло важна етапа” у којој Европа више неће „окретати леђа Африци”.

Немачка канцеларка је, пак, као успех у први план истакла чињеницу да је средоземна унија „инструмент” свих чланица Европске уније. Боље упућени су из те опаске „прочитали” да је реч о заједничком, а не ексклузивном пројекту, на чему је изворно и на почетку инсистирао Саркози. Француски председник је, наиме, фаворизовао стварање уније као привилеговани подухват своје земље, допуштајући могућност да се у тај пројекат укључе и остали.

Берлин није желео да Паризу препусти такву привилегију, позивајући се притом мање на сопствене интересе а више на потребу очувања јединства у оквиру европске фамилије. Меркелова се, уз то, како се чује, плашила да би снажнија и организована политичко-привредна сарадња, која би се усмерила и концентрисала на земље северне Африке, могла да изазове додатне напетости између југа и севера Црног континента.

Према информацијама из Берлина, поред немачке критичности, почетну уздржаност према француској идеји о стварању средоземне уније, имале су још неке земље: Аустрија, Финска, Луксембург, Пољска, Чешка и Словачка.

Истрајност и одлучност немачке канцеларке у дијалогу са француским председником се, из визуре Берлина, исплатила: немачки медији су с нескривеном насладом пред самит лидера ЕУ обзнанили да је Саркози и на овом „фронту” био принуђен на „повлачење”.

Јавна је тајна, наиме, да иза протоколарних срдачности и загрљаја, које више диктира Саркозијев јужњачки темперамент – његов претходник Жак Ширак је практиковао каваљерске рукољубе, који су, такође, нервирали део немачке јавности – трају варничења између Берлина и Париза због више спорних питања. Званичном Берлину се, поред осталог, није свидело то што је Саркози, вођен личним и националним интересима, повлачио потезе на своју руку и мимо договора у европској фамилији. На пример: кад се радило о Либији и великим пословима са Гадафијем.

Француски председник је, уз то, на неколико важних скупова испољавао отворено неслагање и нимало дипломатску нетрпељивост према неким немачким министрима, а министра финансија Пера Штајнбрика је директно „тужио” Меркеловој.  

Нова унија ће, иначе, имати директоријум, који ће водити „двојац” – представник ЕУ и представник земаља из средоземног региона које нису чланице ЕУ, са двогодишњим мандатом – и секретаријат са двадесет сарадника. Процењено је да су средства планирана у оквиру досадашње сарадње Брисела и овог региона – шеснаест милијарди евра за период од 2007. до 2013. – за сада довољна, иако је италијански премијер Романо Проди тражио да се тај износ увећа.