Монополи месе скуп хлеб

Прошлогодишња суша само је психолошки подстакла раст цена пшенице, брашна и потом хлеба. Од тада до данас векна је поскупела четири пута. Можда ће и још који пут до почетка нове, праве сиротињске жетве. Не само због никада мање посејаних површина него и због врло невеселих података о резервама хлебног жита код нас и у свету.

И док државни и мали пекари у Србији поново праве калкулације за ново поскупљење, држава, опет изненађена, на све то гледа као на лањски снег. Не дотиче је питање инфлације и снабдевања најширих слојева друштва јефтинијим хлебом. Јешћемо политику.

Да би, ипак, како-тако реаговала на изазов звани поскупљење хлеба, држава покреће процедуру за бесцарински увоз 200.000 тона пшенице. Половина за комерцијалне потребе, а друга за резерве. То индиректно казује да смо и њих појели и да држава нема одакле да интервенише. Мора да купује жито кад му време није. Одакле? По никада вишим ценама.

Нигде у нашем региону нема пшенице за продају. Сви је мало имају и чувају за „не дај боже”. Цена јој је увелико око 400 долара за тону. Код нас је крајем фебруара забележила неславан рекорд – 414 долара.

И сада, у таквим околностима, држава „прети” некаквим увозом. Не труди се, чак, ни да завири у силосе и складишта великих житара и види право стање ствари. Стручњаци тврде да је и поред жестоке лањске суше Србија пожњела готово два милиона тона хлебног жита. Сасвим довољно за наше потребе. Зрно је од ратара преузето по багателним ценама – једва преко десет динара за килограм. Сада кошта 24 динара. Извезене су стотине хиљада тона. А онда је држава донела уредбу о забрани извоза пшенице. Онемогућила је извоз пшенице, али не и брашна. И шта се сада дешава?

Неколико великих купаца и трговаца држи пшеницу и на берзи продаје само онолико колико им одговара. Ни килограм више. Државне и приватне пекаре остају без брашна и морају у куповину по изнуђеној цени. Картели и монополи раде своје. Скупим брашном пеку хлеб, али и распирују инфлацију. Дотле им држава све време иде наруку сталним, тромесечним, продужавањем уредбе о забрани извоза пшенице и не чини ништа да спречи отворене шпекулације неколицине моћника.

Можда би им се, кажу стручњаци, могло доскочити пролећном сетвом јарих сорти пшенице и тиме бар донекле надокнадити подбачај у јесењој кампањи, када се под тим усевом нашло у најбољем случају 470.000 хектара. Узалуд свака нада. Ми немамо семена јарих жита. Ако то мало мучних јесењих хектара не прихранимо како ваља изузетно скупим минералним ђубривима, па нас још и не послужи време до првих дана јула, када падну први нови откоси, ево нама још једне „гладне” године.

Шта то значи?

Да отпочнемо с привикавањем на све скупљу храну, па и хлеб, без обзира на висину плата и стандард или да на неким новим изборима потражимо владу која ће бар знати да организује пољопривредну производњу, спречи деловање картела и монопола и великом броју осиромашених становника омогући хлеб по пристојној цени. У бајку о три динара за векну више не верују ни они који су је измислили, а још мање гладни гласачи.