„Небо се отворило” и друге романтичне приче

Олимпијада је завршена, почела су фудбалска првенства у Европи, а како је поред слике, неизоставни део ТВ преноса и тон, не јењавају критике или похвале на рачун спортских коментатора, што сањају да постану многи дечаци. Епоха интернета готово да је потпуно променила драматургију телевизијских спортских преноса у којој је репортер одувек имао улогу наратора, понекад монотоног и судржаног, а понекад укљученог на највећи број обртаја. Отуда се чини да модерни коментатори, нахрањени гомилом података сакупљених са глобалне мреже, гледаоце засипају фришким и наизглед бесмисленим ситницама о биографијама фудбалера или селфијима њихових законитих супруга и љубавница, до те мере да гледалац често заборави због чега је укључио телевизор.

За разлику од њих, Милојко Пантић, човек из „предгугловског“ доба, кључне тајне о играчима, тренерима, судијама и различитим марифетлуцима сазнавао је у „Мадери“, кафанском тајном обавештајном штабу југословенског фудбала и политике којим је управљао др Аца Обрадовић, такозвани „др О“, уз асистенцију легендарног глумца Љубе Тадића. Кажу да је ту информације сакупио и Лека Ранковић.

Иако је у својој ери био омражен, протоком времена, испоставило се да је Милојко незаборавна фудбалска институција, готово једнако важан као Дејо Савићевић или Дарко Панчев. Наиме, његов глас је урезан у колективно памћење и представља тонско сведочанство једног незаборавног тренутка. Узвик „Небо се отворило“ остаће рефрен кога ће временом помешати са некаквим стихом из косовског циклуса.

Ко је довољно стар да се сећа Владанка Стојаковића, још једног припадника коментаторске старе гарде, сложиће се да фудбал итекако имају право да коментаришу и они који су у ретким животним приликама шутнули лопту.

Шта је Владанка разликовало од данашњих колега?

Уместо енергетских пића преферирао вињак, на опште одушевљење нације која је једва чекала да чује храпави глас човека који тек, како време тече, сазнаје ко су наши, а ко њихови. Тешко је да данас можете да видите популарне коментаторе РТС Александра Ацу Стојановића или сјајног Слободана Шаренца у неком бирцузу са вињаком или лозом. Славни црногорски глас Милорад Ђурковић, са чувеним урликом – „Југославија је првак света!“, није се стидео да призна не само љубав према спорту, већ и према различитим врстама течности. Лозовачи нарочито.

„Људи, је ли то могуће?! Лудница, шта је ово!“ То су реченице које је изговорио Младен Делић на сплитском Пољуду и оне ће нас увек асоцирати на братство, јединство и Радановића, који је у последњој секунди одвео Југославију на Европско првенство у Француску.

Младен Делић је касније, као и  Милорад, једну земљу и једну химну заменио другом. Код Милорада је само лоза остала константа. У директном преносу ватерпола, када су Црногорци освојили неку од важних титула, Ђурковић је почео да пева химну Црне Горе устајући са своје репортерске столице и тиме стекао титулу апсолутног цара – што због песме, што због своје ноншаланције којом је настављао да забавља Брђане.

Устајање пред јутро, због епских мечева Мухамеда Алија, у време када су телевизори у боји мењали црно-бели социјалистички самоуправни свет, не би имало такву драж породичног окупљања, да песничење у рингу златног доба тешке категорије није преносио Драган Никитовић. Подсећао је Никита неодољиво на америчке коментаторе који су чучали поред ринга, држећи у једној руци томпус, а у другој чашу вискија. Бар сам га тако замишљао.

Тим ветеранима био је доступно само спортско борилиште, па су у време без друштвених мрежа и суперсоничног протока информација, били принуђени и да све време посматрају терен и догађаје на њему.

Када дежурна закерала замерају Александру Аци Стојановићу и његовим колегама да током преноса много више гледају у компјутерске екране и сипају гомиле података једнако доступних гледаоцу из Гаџиног Хана Манчестера или Мадрида, они дубоко греше. Данашњи репортери се само прилагођају чињеници да је интернет победио реалност. Отуда нам Никита, Милојко, Владанко или Милорад данас изгледају као аутентични спортски мислиоци, иако у њихово време углавном нисмо могли да их смислимо. Парадоксално, у епохи у којој немају наследнике, жељни смо људи који се ослањају на своје очи и своју главу, а не на Гугл.

Зато нам толико недостаје Владанко Стојаковић. Он је демонстративно показивао како је професија спортског коментатора јединствена и често једнако важна као и догађај који преносе. Зато нам тако недостаје Милојко Пантић. Зато, кад помислимо на Мухамеда Алија, чујемо Драгана Никитовића.

Зато нам толико фали Душко Кораћ. Тај политички некоректни коментатор је заправо држао политичке говоре, проповеди против глобализма. Хусеин Болт, спринтер из Јамајке, у Кораћевим преносима постајао је ратник против Америке, а Кораћ патриота који прати његову јурњаву као задовољење правде трећег света.

Од кад се Душко преселио код Никите и Владанка, шта је остало од Хусе Болта? Само велики тркач који спопада Бразилке. Нестала је илузија о спринтеру, див-јунаку који ратује против новог светског поретка.