Теорија игара и „шака јада”

Из перспективе Запада, постоје два начина да одржи хегемонију на Балкану. Први је очување политичке стабилности у региону. Други је свођење Србије на „београдски пашалук”.

Који ће пут Запад изабрати зависи од понашања других актера – држава и ентитета који чине Балкан и великих сила које га окружују, ресурса којима располаже и могућих компензација. Ови елементи, дефинишу и понашање свих осталих актера па је могуће предвидети развој будућих догађаја ако се сви актери понашају рационално.

Србији несумњиво није у интересу да се сведе на „пашалук” и зато је њен основни циљ одржање политичке стабилности Балкана. Поред тога, Србија нема ни демографске, ни економске ресурсе којима би могла поткопати постојећи поредак. Тога су свесни на Западу и због тога је Београд постао најпоузданији савезник у стратегији очувања регионалне стабилности.

Другачије ту ситуацију виде земље у окружењу. Утицајни хрватски историчар Иво Банац изнео је тезу да регионална превага Београда доводи у питање „опстојност” Хрватске (,,Јутарњи лист”, 26. 8.). Из текста се, међутим, не види како, са којим циљем и са којим ресурсима би Србија, све и када би хтела, могла да угрози Хрватску. Да не би било забуне, оно што Банац назива регионална превага Београда само је други назив за очување постојеће политичке стабилности на Балкану. С друге стране, Хрватска и остале земље региона имају, према теорији игара, интерес да Запад оствари хегемонију свођењем Србије на „београдски пашалук”. Не чуди отуда да је сваки досадашњи покушај да се стабилизују односи Београда и Загреба (Београда и Сарајева итд.) промптно осујећен потезима који су имали за циљ да се поништи постигнути напредак.

Хрватска није једина земља која би имала користи од свођења Србије на „шаку јада”. То је рационалан избор и за БиХ и Косово*. Но, јасно је да такав сценарио зависи искључиво од одлуке Запада који ће начин изабрати за очување своје хегемоније, односно да ли би то био рационалан избор за Запад. Пре четврт века Запад је подстицао распад Југославије и слабљење Србије јер је, због њеног противљења и противљења ЈНА, то био једини начин да успостави хегемонију на Балкану. Данас, међутим, не само да се Србија не противи Западу, већ би таквим избором Запад олакшао јачање утицаја Русије на Балкану. Русија, наиме, данас не би пропустила прилику да се на неки начин умеша у конфликт и оствари свој главни циљ – да сукоб за Западом држи што даље од својих граница.

Из наведених разлога може се закључити да је Западу у интересу да земље Балкана наведе на одржање постојеће политичке стабилности. Такав сценарио, међутим, не одговара земљама које окружују Србију и због тога се може очекивати да ће политичари из региона наставити с политиком провоцирања Србије у нади да ће изазвати ирационалну или исхитрену реакцију српске стране која би навела Запад да промени стратегију.

Не чуди отуда да се Иво Банац отворено противи регионалној стабилности која се, уз подршку Запада, заснива на централној улози Београда. Разлог је једноставан, у таквој ситуацији Хрватска, као ни друге земље, не могу очекивати додатну корист за себе. Парадоксално, али таква ситуација не одговара ни Русији јер је држи далеко од Балкана, па не чуде нервозне реакције појединих гласноговорника Москве у односу на званичну политику Београда.

Србија, међутим, не треба да страхује од губитка руске подршке јер, руководећи се сопственим интересом, Русија ће увек имати интерес да ојача свој утицај на Балкану.

Дакле, у ситуацији док се сви понашају рационално, Србија без нервозе може да игнорише провокације суседа или да на њих одговара истом мером.

Подозрење Београда да би Запад могао да промени постојећу стратегију рационално је само у мери у којој постоје индиције да ће истовремено Русија изгубити интерес за присуство на Балкану, а остале земље региона ојачати толико да могу да се супротставе вољи Запада.

Извесно је да ни једно ни друго није реално, мада земље региона показују одређени степен синхронизоване непослушности којом покушавају да скрену пажњу Запада на своје незадовољство.

Други начин да се промени садашња стратегија је да Србија самоиницијативно доведе у питање хегемонију Запада.

Тренутна ситуација је, међутим, таква да заједнички интерес за одржање постојећег поретка на Балкану имају Запад и Србија. Такво стање, како тврди Иво Банац, не одговара Хрватској јер је држи у стању обамрлости без могућности да има свој став. То је тачно у делу у коме је за стабилност Балкана потребно да земље региона промене став према Србији. Укратко, потребно је прихватити чињеницу да је кратки 20. век завршен и да се стабилност Балкана може градити само напуштањем наратива у коме се Србија дефинише као поражени агресор. Веома је опасно за будућност региона ако је тачно, као што имплицитно тврди Банац, да Хрватска своје самопоуздање може стећи само када је Србија сведена на „шаку јада”.

Професор на Филозофском факултету у Београду