Јакшићева доктрина

Захвалио бих се Бошку Јакшићу на покушају да водимо пристојну и аргументовану полемику, што је код нас ретка појава. Јакшић иде и даље од тога па чак признаје да се у неким ставовима око спољне политике Србије слажемо. И то је, признајем, скоро па фер однос према тексту који желите да критикујете.

Јакшић каже да се слаже да је успешна сарадња са Истоком и Западом несумњив српски интерес, али да у „Радуновој доктрини” недостаје фактор – време. Наиме, уколико се приближимо Европској унији (ЕУ) онда ћемо морати да своју спољну политику у већој мери ускладимо са европском или, српски речено, да уведемо санкције Русији. Око тога се, наравно, нећемо сложити, не стога што је Радун некакав емоционални русофил, а Јакшић заклети американофил, већ зато што то једноставно није наш национални и стратешки интерес. Напротив, то би била катастрофа која би нам затворила врата на Истоку, а у земљи довела до новог опасног раскола с несагледивим последицама. Поред тога, притисак да се то учини данас је значајно мањи него у време украјинског сукоба од пре неколико година. Отпори санкцијама Русији су у европским земљама све већи јер ЕУ је у том надметању САД и Русије највећи губитник. На крају, ако Викторија Нуланд каже да нема ништа против да Србија има добре односе и са Америком и са Русијом, зашто наши „западњаци” инсистирају на санкцијама? Зашто морамо увек бити већи католици од папе.

Сам Јакшић прихвата тезу да је „брегзит” потпуно пореметио структуру и правац развоја ЕУ те да ће се Европска унија много више забавити својим јадом но проширењем на Балкану. То значи да аргумент да ћемо се морати убрзо опредељивати не стоји јер је процес евроинтеграција због унутрашњих криза у ЕУ (економска, дужничка, мигрантска…) постао успорен и непредвидив. Дакле, улазак Србије је, као што сам уосталом и писао протеклих десет-дванаест година, „на дугом штапу”.

Друга значајна примедба Јакшића на „Радунову доктрину” јесте критика инсистирања на одмереном и флексибилном балансирању између великих сила. Мора се признати да је то вероватно најуспешнији део Вучићеве политике. Јакшић не разуме зашто би се избегавали ризици који би били последица скретања с пута балансирања између великих „играча”. Он каже да је политика ризична дисциплина и да ризике треба преузимати кроз одлуке. Овим се замењују тезе јер је реч о опасним и непотребним ризицима скретања на једну или другу страну који би довели земљу на ивицу понора.

Ако уђете у НАТО, губите јединог искреног пријатеља – Русију (сетимо се само лобирања око предлога резолуције о Сребреници или чланства Косова у Унеску) и генеришете опасну поделу у друштву. С друге стране, окретање леђа ЕУ и Западу довело би до споља генерисане дестабилизације и конфликта, попут оног у Македонији. Свака иоле мудра и рационална политика (без обзира да ли је води некакав „русофил” или „западњак”) прорачунала би ове опасности и настојала би да их избегне. Често је судбински задатак српских лидера у протеклим вековима био да мали српски чамац сачувају на немирном геополитичком мору и да га доведу до мирне луке. Нажалост, често нисмо имали довољно среће, а ни мудрости (било је и служења туђим интересима) да би се то и остварило, па су нам се дешавале катастрофе.

Јакшић се пита зашто видимо одређене ризике по наш национални интерес у руско-турском приближавању, који је и последица неуспелог војног удара против Ердогана. То што се ове две значајне државе приближавају после фазе затегнутости доноси одређену неизвесност око тога како ће се то рефлектовати на Балкан и Србију. Могуће је да то утиче позитивно на стабилност региона. Међутим, исто тако је тешко веровати да би Турска, због „Турског тока” и партнерства у Сирији са Русијом, напустила своју балканску политику. А фундаменти те политике су унитаризација Босне (са гушењем Републике Српске), признање „независног” Косова и уопште подршка балканским муслиманима.

Што се тиче председничких избора у САД, Јакшић каже да би српско навијање за победу Трампа било опасно ако победи Хилари. Ако је тако – исто важи и супротно. Нарочито је бесмислено и бизарно што добар део српске медијске и политичке елите навија за победу Хилари јер су везани за „демократе” и њихове фондове. Јакшић своди све то на: „Да би одбранили Додика, подржимо Трампа.” Није реч толико о Додику колико о одбрани Српске, која ће бити угрожена доласком на власт Клинотонове, уз „локалне извођаче радова” у виду ХДЗ-а и Изетбеговића. Са Хилари имамо „повратак у деведесете”, а са Трампом неизвесност.

Политички аналитичар