Jakšićeva doktrina

Zahvalio bih se Bošku Jakšiću na pokušaju da vodimo pristojnu i argumentovanu polemiku, što je kod nas retka pojava. Jakšić ide i dalje od toga pa čak priznaje da se u nekim stavovima oko spoljne politike Srbije slažemo. I to je, priznajem, skoro pa fer odnos prema tekstu koji želite da kritikujete.

Jakšić kaže da se slaže da je uspešna saradnja sa Istokom i Zapadom nesumnjiv srpski interes, ali da u „Radunovoj doktrini” nedostaje faktor – vreme. Naime, ukoliko se približimo Evropskoj uniji (EU) onda ćemo morati da svoju spoljnu politiku u većoj meri uskladimo sa evropskom ili, srpski rečeno, da uvedemo sankcije Rusiji. Oko toga se, naravno, nećemo složiti, ne stoga što je Radun nekakav emocionalni rusofil, a Jakšić zakleti amerikanofil, već zato što to jednostavno nije naš nacionalni i strateški interes. Naprotiv, to bi bila katastrofa koja bi nam zatvorila vrata na Istoku, a u zemlji dovela do novog opasnog raskola s nesagledivim posledicama. Pored toga, pritisak da se to učini danas je značajno manji nego u vreme ukrajinskog sukoba od pre nekoliko godina. Otpori sankcijama Rusiji su u evropskim zemljama sve veći jer EU je u tom nadmetanju SAD i Rusije najveći gubitnik. Na kraju, ako Viktorija Nuland kaže da nema ništa protiv da Srbija ima dobre odnose i sa Amerikom i sa Rusijom, zašto naši „zapadnjaci” insistiraju na sankcijama? Zašto moramo uvek biti veći katolici od pape.

Sam Jakšić prihvata tezu da je „bregzit” potpuno poremetio strukturu i pravac razvoja EU te da će se Evropska unija mnogo više zabaviti svojim jadom no proširenjem na Balkanu. To znači da argument da ćemo se morati ubrzo opredeljivati ne stoji jer je proces evrointegracija zbog unutrašnjih kriza u EU (ekonomska, dužnička, migrantska…) postao usporen i nepredvidiv. Dakle, ulazak Srbije je, kao što sam uostalom i pisao proteklih deset-dvanaest godina, „na dugom štapu”.

Druga značajna primedba Jakšića na „Radunovu doktrinu” jeste kritika insistiranja na odmerenom i fleksibilnom balansiranju između velikih sila. Mora se priznati da je to verovatno najuspešniji deo Vučićeve politike. Jakšić ne razume zašto bi se izbegavali rizici koji bi bili posledica skretanja s puta balansiranja između velikih „igrača”. On kaže da je politika rizična disciplina i da rizike treba preuzimati kroz odluke. Ovim se zamenjuju teze jer je reč o opasnim i nepotrebnim rizicima skretanja na jednu ili drugu stranu koji bi doveli zemlju na ivicu ponora.

Ako uđete u NATO, gubite jedinog iskrenog prijatelja – Rusiju (setimo se samo lobiranja oko predloga rezolucije o Srebrenici ili članstva Kosova u Unesku) i generišete opasnu podelu u društvu. S druge strane, okretanje leđa EU i Zapadu dovelo bi do spolja generisane destabilizacije i konflikta, poput onog u Makedoniji. Svaka iole mudra i racionalna politika (bez obzira da li je vodi nekakav „rusofil” ili „zapadnjak”) proračunala bi ove opasnosti i nastojala bi da ih izbegne. Često je sudbinski zadatak srpskih lidera u proteklim vekovima bio da mali srpski čamac sačuvaju na nemirnom geopolitičkom moru i da ga dovedu do mirne luke. Nažalost, često nismo imali dovoljno sreće, a ni mudrosti (bilo je i služenja tuđim interesima) da bi se to i ostvarilo, pa su nam se dešavale katastrofe.

Jakšić se pita zašto vidimo određene rizike po naš nacionalni interes u rusko-turskom približavanju, koji je i posledica neuspelog vojnog udara protiv Erdogana. To što se ove dve značajne države približavaju posle faze zategnutosti donosi određenu neizvesnost oko toga kako će se to reflektovati na Balkan i Srbiju. Moguće je da to utiče pozitivno na stabilnost regiona. Međutim, isto tako je teško verovati da bi Turska, zbog „Turskog toka” i partnerstva u Siriji sa Rusijom, napustila svoju balkansku politiku. A fundamenti te politike su unitarizacija Bosne (sa gušenjem Republike Srpske), priznanje „nezavisnog” Kosova i uopšte podrška balkanskim muslimanima.

Što se tiče predsedničkih izbora u SAD, Jakšić kaže da bi srpsko navijanje za pobedu Trampa bilo opasno ako pobedi Hilari. Ako je tako – isto važi i suprotno. Naročito je besmisleno i bizarno što dobar deo srpske medijske i političke elite navija za pobedu Hilari jer su vezani za „demokrate” i njihove fondove. Jakšić svodi sve to na: „Da bi odbranili Dodika, podržimo Trampa.” Nije reč toliko o Dodiku koliko o odbrani Srpske, koja će biti ugrožena dolaskom na vlast Klinotonove, uz „lokalne izvođače radova” u vidu HDZ-a i Izetbegovića. Sa Hilari imamo „povratak u devedesete”, a sa Trampom neizvesnost.

Politički analitičar