Хрвати би назад Херцег-Босну

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Још нам је потребно да се окупимо око једне идеје. Нека то буде идеја хрватске републике Херцег Босне (ХРХБ)”, рекао је председник ХДЗ-а БиХ Драган Човић на обележавању 23. годишњице од оснивања Херцег-Босне, преноси „Слободна Босна”.

„Поделе било које врсте неће нас одвести нигде, последице рата су такве да треба да збијемо редове. Без организованости хрватског народа у БиХ нећемо остварити оно што је наша трајна тежња: апсолутну, уставну и сваку другу – територијалну и институционалну једнакоправност”, рекао је Човић и проценио да се услови за то морају створити у наредне две године. С тим се сложио и Божо Љубић, председник Главног савета Хрватског народног сабора БиХ (координациона организација хрватских странака), који верује да ХРХБ није угашена ни напуштена, већ „актуелнија него пре”.

Тиме су два највиђенија лидера хрватског народа у БиХ која су о томе раније знатно тише говорила, први пут откако је 2001. угушена идеја о хрватској самоуправи, отворила карте у вези са Херцег-Босном, која је нестала 1994. И те 2001. је ХНС под сличним образложењима покушао успоставити такозвану хрватску самоуправу, али су то одлучно спречили међународна заједница и СФОР.

Бошњачки поглед на ту идеју за „Политику” је појаснио Шаћир Филандра, декан ФПН-а у Сарајеву: „Било каква поновна успостава Херцег-Босне, имајући у виду нарав, историјат, сва дела, то јест недела, те политичке структуре, није могућа политичким средствима и на миран начин.”

Иако ће многи протумачити како је у Човићевим и Љубићевим позивима реч о предизборној кампањи уочи октобарских избора, више је оних који су склони веровању да идеја о хрватској јединици унутар БиХ никад није замрла, већ да се привремено примирила у периоду кад је Хрватска требало да постане члан ЕУ. Једна половина БиХ, то јест Република Српска, показује стално незадовољство односом Сарајева према жељи српског народа да у својим рукама држи неке надлежности стечене у Дејтону, а истовремено у хрватском делу бујају настојања за формирање управе на територији на којој већински живе Хрвати. Иако се ове две појаве не могу ставити у исту раван – будући да Српска истрајавањем на надлежностима и стеченој аутономији не излази ван Дејтонског споразум, на који су се сви обавезали, већ га, како то верују у Бањалуци, на неки начин и брани – то није случај кад је реч о територијалним амбицијама Хрвата.

Иако хрватски народ можда и има одређене разлоге за незадовољство унутар Федерације БиХ, тежење федералној јединици спада у домен антидејтонских намера које би потпуно пореметиле суштину тог споразума, ком је претходио вашингтонски споразум којим су Хрвати прихватили заједништво са Бошњацима унутар бошњачко-хрватске федерације и одрекли се Херцег-Босне. Ипак, случај је на неки начин комичан, тим више што су баш у време кад РС покушава да одбрани 9. јануар као Дан РС – оспорен по захтеву Бошњака од Уставног суда БиХ – двојица хрватских званичника прослављала 23. годишњицу оснивања Херцег-Босне, похваливши се том приликом како се ради о – законитој прослави. Све то на неки начин сликовито сведочи и о збрци потпуно различитих концепата који постоје у БиХ и несретним покушајима три народа да у две деценије мира пронађу заједнички језик. За Шаћира Филандру цео проблем почива у „постојећем систему БиХ и уставном саставу земље који је дугорочно неодржива чињеница, извор сталне нестабилности”. Треба се, каже, трагати за новим уставним аранжманима.

На питање како у таквој земљи наћи нити које повезују и да ли је то могуће, Филандра каже: „Свакако јесте, треба релаксирати ствари. Све је ово рефлексија и ширег контекста, од америчких избора, ’брегзита’, кризе ЕУ, домаћих избора... Али треба нам већи ангажман домаћих актера и блажа асистенција међународне заједнице у склопу демократске стабилизације подручја југоисточне Европе – албанског, српског, бошњачког, хрватског питања, нечег што траје читав век. Није решење у повратку на ранија стања, иако стање није тако лоше како изгледа и како би неки желели”, сматра он.

Витомир Поповић, декан Правног факултета у Бањалуци, за наш лист је појаснио да су захтеви Хрвата за успоставу трећег ентитета легитимни, само под условом унутрашњег договора унутар ФБиХ јер у сваком другом случају излазе ван Дејтонског споразума. „То што је формирање трећег ентитета нелегално – јер је супротно „Дејтону” – не значи да треба затварати очи. Морају се наћи решења која ће свима одговарати. Али, односе у ФБиХ треба да уреде тамошњи партнери, Хрвати и Бошњаци, то није ствар РС. Формирање трећег ентитета на силу свакако јесте спорно”, приметио је он.

Он истиче, међутим, како је то мање битно у односу на потребу да се дође до земље која ће бити довољно комотна за све. „У противном – БиХ ни не треба да функционише. У овако сложеним односима на Балкану и свету нико није сретан у нерешеним односима и онда то није гаранција никоме”, каже. Тренутно неспоразумевање у БиХ, које, како каже, уочавамо још од времена из Андрићеве „Травничке хронике” имамо због бошњачке политике, која настоји да врати БиХ устав који је претходио дејтонском. „Хрвати су, с друге стране, 1994. унели своју Херцег-Босну у ФБиХ, али се показало да ни тамо односи не функционишу, па хоће назад аутономију, верујући да би у оквиру Херцег-Босне та права остварили. Отуд и подршка Хрвата референдуму о Дану РС. Босна није бошњачка, припада трима народима, и може опстати само уз два равноправна ентитета, РС и ФБиХ. Сваки други приступ води у веома погрешном правцу и сва ова дешавања заправо су сигнал и порука да се чврсто морамо држати слова Дејтонског споразума, а то најпре треба да схвате у Сарајеву”, оценио је Поповић.