Вечити Драгачевац Шандор Фаркаш

Гуча – Опраштајући се од овог света, Шандор Фаркаш (1956–2014) заповедио је да његов пепео буде расут у Гучи. Последња жеља се не одбија и зато ће ауто-механичар из Комлa на југу Мађарске, по својој завршној адреси, заувек остати Драгачевац.

Прах заљубљеника Гуче развејан је Бјелицом, па је тако добио парче нове отаџбине, Србије, и малу спомен-плочу у главном сокаку села исписану на мађарском, српском и енглеском: „Заувек са вама”.

Тај белег постављен је у западном зиду дворишта Слободана Б. Славковића (63), на измаку главног гучког сокака којим се путује од Чачка ка Ивањици. У једном од дана 56. Драгачевског сабора трубача, ономад, и у том сеновитом ћошку, затекли смо се са Шандоровим пријатељима. Кћи му, Јудит (32) Фаркаш, стоји поред знака, са сузама у очима.

Како се збило да Мађар који нема никакве овоземаљске везе са гучком цивилизацијом, навек остане у драгачевским брдима?

Домаћин, Славковић, приповеда како најпре беше…

„Друштво из Мађарске већ седам година долази овде, у моје домаћинство, у време Сабора. Првог пута било је случајно јер их је, као групу мотоциклиста, наша полиција због гужве скренула код мене. Отад се не раздвајамо. С временом, спријатељили смо се и рекли су ми, после пар година, како једва чекају да почне Сабор, па да дођу… Ласло Шаламон, рецимо, долази код мене 11 година. Нисам могао да верујем кад кажу: ’Ми само будемо 360 дана кући, да бисмо овде дошли на пет’. Један од њих, Шандор Фаркаш, весељак нарочите и племените врсте, разболи се, за невољу, и слутећи последњи дан остави завет родбини: ’У животу ми је најлепше било у Гучи и хоћу да мој пепео буде расут ту, уз звуке труба’.

Онда сам ја прихватио како су из Мађарске тражили, без свештеника али уз трубе.

Мотоциклисте је тада, а и данас, предводио Предраг Лукић, Србин из Босне пореклом, који је својевремено из Винковаца прешао у Комло и тамо отворио сервис за поправку возила. Он ме и молио да, о јесени 2014, у Гучи дочекам сабораше из Мађарске и урну.

Пуна срца примили смо двадесетак гостију, половина је из Мађарске, друга из разних места Европе а Шандорова сестра из Париза, и сабрали се у мотелу „Ас”, на главном саборишту Гуче. Па одатле пошли низ Бјелицу са трубачима Гвоздена Росића из Ртију, и ’Марш на Дрину’. Тако је Шандор Фаркаш, непосредно после упокојења, навек отишао низ бјелички бистрик”.

Шта вели Шандоров друг Предраг Лукић (45), док стојимо пред спомен-плочом Мађару у Гучи код Славковића:

„Шандор се, како кажу клинци, примио на доброту овог народа, српског и драгачевског. Не на природу него на људе, и због тога његова кћи сваке године долази у Гучу. У Комлу, Шандор је радио мод мене као мајстор, био ми старији колега, друг и пријатељ, и ништа нас није могло раставити”.

Срби и Мађари? Мала је разлика и у називу драгачевског симбола. Први кажу труба, други тромбита.