Večiti Dragačevac Šandor Farkaš

Guča – Opraštajući se od ovog sveta, Šandor Farkaš (1956–2014) zapovedio je da njegov pepeo bude rasut u Guči. Poslednja želja se ne odbija i zato će auto-mehaničar iz Komla na jugu Mađarske, po svojoj završnoj adresi, zauvek ostati Dragačevac.

Prah zaljubljenika Guče razvejan je Bjelicom, pa je tako dobio parče nove otadžbine, Srbije, i malu spomen-ploču u glavnom sokaku sela ispisanu na mađarskom, srpskom i engleskom: „Zauvek sa vama”.

Taj beleg postavljen je u zapadnom zidu dvorišta Slobodana B. Slavkovića (63), na izmaku glavnog gučkog sokaka kojim se putuje od Čačka ka Ivanjici. U jednom od dana 56. Dragačevskog sabora trubača, onomad, i u tom senovitom ćošku, zatekli smo se sa Šandorovim prijateljima. Kći mu, Judit (32) Farkaš, stoji pored znaka, sa suzama u očima.

Kako se zbilo da Mađar koji nema nikakve ovozemaljske veze sa gučkom civilizacijom, navek ostane u dragačevskim brdima?

Domaćin, Slavković, pripoveda kako najpre beše…

„Društvo iz Mađarske već sedam godina dolazi ovde, u moje domaćinstvo, u vreme Sabora. Prvog puta bilo je slučajno jer ih je, kao grupu motociklista, naša policija zbog gužve skrenula kod mene. Otad se ne razdvajamo. S vremenom, sprijateljili smo se i rekli su mi, posle par godina, kako jedva čekaju da počne Sabor, pa da dođu… Laslo Šalamon, recimo, dolazi kod mene 11 godina. Nisam mogao da verujem kad kažu: ’Mi samo budemo 360 dana kući, da bismo ovde došli na pet’. Jedan od njih, Šandor Farkaš, veseljak naročite i plemenite vrste, razboli se, za nevolju, i sluteći poslednji dan ostavi zavet rodbini: ’U životu mi je najlepše bilo u Guči i hoću da moj pepeo bude rasut tu, uz zvuke truba’.

Onda sam ja prihvatio kako su iz Mađarske tražili, bez sveštenika ali uz trube.

Motocikliste je tada, a i danas, predvodio Predrag Lukić, Srbin iz Bosne poreklom, koji je svojevremeno iz Vinkovaca prešao u Komlo i tamo otvorio servis za popravku vozila. On me i molio da, o jeseni 2014, u Guči dočekam saboraše iz Mađarske i urnu.

Puna srca primili smo dvadesetak gostiju, polovina je iz Mađarske, druga iz raznih mesta Evrope a Šandorova sestra iz Pariza, i sabrali se u motelu „As”, na glavnom saborištu Guče. Pa odatle pošli niz Bjelicu sa trubačima Gvozdena Rosića iz Rtiju, i ’Marš na Drinu’. Tako je Šandor Farkaš, neposredno posle upokojenja, navek otišao niz bjelički bistrik”.

Šta veli Šandorov drug Predrag Lukić (45), dok stojimo pred spomen-pločom Mađaru u Guči kod Slavkovića:

„Šandor se, kako kažu klinci, primio na dobrotu ovog naroda, srpskog i dragačevskog. Ne na prirodu nego na ljude, i zbog toga njegova kći svake godine dolazi u Guču. U Komlu, Šandor je radio mod mene kao majstor, bio mi stariji kolega, drug i prijatelj, i ništa nas nije moglo rastaviti”.

Srbi i Mađari? Mala je razlika i u nazivu dragačevskog simbola. Prvi kažu truba, drugi trombita.