Из ходања у плес, из разговора у песму

Венеција, Лидо – Да ли је џез данас превазиђена музичка врста за коју данашњи клинци уопште немају слуха? Како џез учинити привлачнијим слушаоцима 21. века? Убацивањем електронски генерисаних звукова синтисајзера уместо милозвучних тонова клавира?

Ова музичка питања се у филму „La La Land” Дамијена Шазела, с којим је синоћ започет 73. Венецијански фестивал, претварају у животна питања главног јунака – пасионираног џез пијанисте Себастијана (у тумачењу Рајана Гослинга) који се бори да састави крај са крајем у Лос Анђелесу, граду светла, филма и лепоте, али и граду познатом као „дробилица” за наду и као „разбијач” снова и срца. Насупрот Себастијану је Миа, неисказана глумица, дошљакиња из омаленог града у Невади (Ема Стоун), девојче чисте душе и срца и неспорног уметничког талента који оближњи холивудски студији никако да открију.

Себастијан и Миа имају и таленат и снове, убрзо имају и једно друго, а њихов пут до професионалног остварења, уз све успоне и падове у Лос Анђелесу наших дана, чини окосницу једне крајње некомликоване филмске приче коју је Демијен Шазел чаробним штапићем претворио у крајње допадљив, модеран мјузикл, доказујући да овај филмски жанр и те како има смисла, а може да има и добру прођу пред публиком 21. века.

Некада популарни жанр из „златне ере” Холивуда тридесетих година двадесетог века, готово да је потпуно нестао са великог екрана, те је овај Шазелов покушај његове ревитализације и оживљавања вредан пажње. Користећи све познате жанровске стереотипе, Шазелу је пошло за руком да створи оригинални мјузикл о свакодневном животу. Мјузикл који истражује и радост и бол живљења на путу остварења животних снова. Уз плесне кореографије и музику лаких нота са чаробном надградњом џез партитура, посвету младим уметницима и сањарима, Шазелов мјузикл на пријемчив начин слика лепоту која произилази из тренутака када се из хода склизне у плес, а из разговора у песму. Дамијен Шазел (1985) је и сам школовани музичар (бубњар), већ је снимио жестоки филм „Ритам лудила” посвећен џез бубњарима, те се „La La Land” може сматрати и неком врстом природног наставка његових музичко-филмских преокупација. Уз то, ово је и филм који је као рођен за отварање великог светског фестивала. Музика, плес и Рајан Гослинг на Лиду, куд ћете боље!

Током радог поподнева, у програму „Филм у башти” због којег је поред фестивалске палате подигнута нова монтажна дворана названа „Ђардино”, јаркоцрвене боје (са 400 места), светску премијеру имао је филм „Мрежа” Ким Ки Дука. Култни јужнокорејски редитељ овог пута се бави људима који су „заглављени” у политичкој идеологији на подељеном Корејском полуострву и то кроз причу о севернокорејском рибару чији се брод покварио, а онда и ношен струјама уплео у мрежу у водама Јужне Кореје. Наравно, Ким Ки Дук не би био такав какав јесте да није приказао и сву бруталност полицијске тортуре коју сироти рибар пролази и у Јужној, а по повратку кући и Северној Кореји, указујући успут и на чињеницу да економски развој једне земље не значи и срећу за људе, али и на велику тугу коју подела Кореје изазива код људи и на северу и на југу.

Почело је и приказивање филмова из независног програма „Дани аутора”. Уметнички директор овог паралелног програма Ђорђо Госети изабрао је и хрватски филм „Не гледај ми у пијат” младе ауторке Хане Јушић, о одрастању и породичним односима. Главна јунакиња Маријана чији се живот врти искључиво око породице, после разбољевања доминантног оца постаје вођа чопора, прехрањује породицу радећи два посла и муку мучи са неодговорном и детињастом мајком... Овај хрватски филм настао је у копродукцији са Данском и подржан је од стране Еуримажа...