Маровић: Крив сам ја, а не моја партија

Од нашег сталног дописника

Подгорица – Бивши функционер црногорске владајуће Демократске партије социјалиста (ДПС) Светозар Маровић изјавио је да је за дела која му се стављају на терет крив само он и нико други, пренела је Радио-телевизија Црне Горе.

„Није крива ни партија коју сам стварао и осећао као своје дете, иако је она увек имала и има бољих и важнијих од мене. Нико није крив, ни они који су ме као сведоци из Соломонових прича кривили за оно што су сами радили, нико осим мене”, рекао је Маровић у изјави за јавност.

Маровић је је пред председником Вишег суда у Подгорици, судијом Борисом Савићем, имао завршно рочиште, по споразуму о признању кривице који је закључио са специјалним тужиоцем Сашом Чађеновићем пре два месеца. Маровић је ухапшен 17. децембра 2015. због сумње да је учествовао у незаконитим пословима којима је буџет општине Будва оштећен за више милионе евра.

Он је 17. маја потписао два споразума који га обавезују да у затвору проведе укупно четири године и четири месеца и плати 100.000 евра у хуманитарне сврхе. Након потписивања споразума пуштен је из притвора у којем је био шест месеци.

Новинари нису могли да присуствују јер је судија Савић рекао да је искључена јавност због ознаке тајности коју носи предмет.

Маровићев адвокат Здравко Беговић је након одржаног рочишта дао писану изјаву новинарима, јер лоше здравствено стање Маровићу није дозвољавало да изјаву лично саопшти новинарима.

Маровић је у изјави за јавност поручио да је крив он, а не његова породица, „која као талац његовог имена страда и пати”.

„Нико није крив, ни они који су ме као сведоци из Соломонових прича кривили за оно што су сами радили, нико осим мене, јер иако у свим овим правним случајевима нисам за себе имао никакве користи, ни цента, прихватио сам да враћам за друге из наслеђа имовине моје породице, крив сам јер су други признали да су имали користи и да то не би могли постићи без мене и мог ауторитета”, пише Маровић. „Верујем им да је тако, зато сам и крив, јер сам служио као капут, да га обуку када им је хладно и да га скину када им је вруће.”

Маровић признаје да је свестан да није успео да до краја од себе одбаци оне заводљиве пороке власти, који вас у сопственим очима учине важнијим од свих и, како наводи, „па иако сам се борио са тим, остао сам слаб да себе и друге у својој средини ослободим те болести која радо посети сваку власт, да појединци помисле да је власт коју врше ради њиховог личног добра, а не само и искључиво ради оних који су их изабрали.”

„Признање које сам изрекао због осећања кривице за све што се нежељено и штетно десило, изрекао сам и из страха, не од оних који су по закону поступали, већ из страха за моју децу, за моје по крви најближе, моју породицу, од оних који су скривено знали да баце камен терета на нас, из зависти, амбиције, политичког неслагања и којима у њиховој тајној моћи можда неће бити довољно ово моје кажњавање и страдање Маровића и зато ме људски страх јер је лако кренути на посрнулог, придодати обиљеженом и показати се на палом”, поручује Маровић.

На крају, између осталог, Маровић саопштава следећу поруку: „Ово је истина о свему овоме, мом признању и мојим разлозима, без иједне ружне помисли према било коме, захвалан својој породици и ретким пријатељима на помоћи, умирен да је из свих ових, за мене болних случајева, посвећеношћу и људи закона, могуће рећи, да неће бити никакве штете, ни за општину, ни за државу и да ће све стечено супротно закону бити одузето од сваког појединца, верујем не само у Будви него и на другим местима и од других људи у Црној Гори.

Да, то је то што сам желео рећи у овој, како се каже, правној истини, а истина има и других, различитих и ништа није краће од тријумфа злобе, нити ништа трајније од победе пуне истине.”