Слепи Христ и амерички антихрист

Венеција, Лидо – Све, све, али зашто још и 3Д? Ово је питање за Вима Вендерса којем, нажалост, није пошло за руком да разреши Хандкеову енигму постављену у камерној драми „Летњи дани у Аранхуезу”, према којој је легендарни немачки редитељ снимио истоимени филм, у Француској на француском језику.

Реда Катеб као Мушкарац, Софи Семен као Жена у чувеном Хандкеовом психоаналитичко-иследничко-хипнотишућем летњем дијалогу који се води за столом, у башти под дрвећем на меком летњем ветру.

Статичном Хандкеовом дијалогу у свим правцима – од првог Жениног сексуалног искуства и генезе њеног љубавног живота чему су супротстављени Мушкарчеви описи природе, флоре и фауне, Вендерс у филму не придодаје сценску радњу.

У том смислу је испоштовао писца код којег је радња драме премештена или је боље рећи – смештена у језик. Међутим, код Вендерса се ни ту не ствара чаролија. Можда због погрешног одабира глумаца код којих нема ни етеричности ни еротичности, меланхоличности и бруталности.

Све је некако равно, чак тамо до Париза, чији се обриси надзиру у позадини. Самодовољно аутору, а некако отуђено од публике, иако она филм гледа са наочарима за 3Д пројекцију што би требало да јој омогући већу блискост са филмским јунацима. Ако је и од Вендерса, превише је!

Зато је високобуџетски такмичарски научнофантастични филм „Долазак” канадског редитеља Денија Виљенева, чија је пројекција уследила одмах после Вендерсовог филма, за многе у гледалишту имала терапеутско дејство.

Не толико због још једне приче о доласку ванземаљаца на драгу нам планету Земљу, већ због динамике саме радње и емоција које су се будиле и расле у дворани „Дарсена”, очас пробудивши до малопре успавану Вендерсову публику.

Аутор успешних филмова „Сикарио” и „Затвореници” сада је урадио филм према краткој причи „Прича твог живота” Теда Чианга и сценарију Ерика Хејсерера, поставивши га као провокативни СФ трилер о могућем сусрету „треће врсте” који предводи ем жена ем лингвистички експерт, те је комплетна радња филма ослоњена на пријатељски покушај комуникације са бићима из свемира док се човечанство клацка на ивици глобалног рата (Американци с једне и наравно Кинези и Руси са друге стране).

Занимљиво код Виљенева је то што је „Долазак”, за разлику од већине филмова на сличну тему, прилично ослоњен на реалност. Наравно, из овога искључујем сцену када главна јунакиња и кинески генерал спасавају свет.

Уз то, Виљенев се поиграва и са могућношћу да је све ово заправо фантазија изазвана болом растргнуте мајке која је заувек изгубила ћерку. Све у свему, динамичан и забаван филм са Еми Адамс, Џеремијем Ренером и Форестом Витакером, уз који време брзо прође.

Није му баш место у главном такмичарском програму, више је за програм ван конкуренције. Онај, са којим се увек у Венецији објављује старт трке за овогодишњег Оскара...

За разлику од јутарњих, јучерашње послеподневне и вечерње пројекције донеле су нешто више уживања и задовољства. Врло добар утисак оставио је дебитантски чилеански филм издашне визуелне лепоте – „Слепи Христ” Кристофера Муреја, који представља необично путовање кроз очај и беду једног друштва које је жељно вере.

У том смислу ово и јесте филм о томе како је вера начин за преживљавање друштвено ризичних група у пределима пустиње северног Чилеа. Тамо где су моћне компаније немилосрдно експлоатисале минералне ресурсе онемогућивши локалним заједницама живот какав заслужују.

Главни јунак Мурејевог филма је младић Мајкл Силва који од детињства (после смрти мајке) верује да је доживео божанско откровење у пустињи и да зато може да помаже људима иако га они у суседству сматрају локалном будалом.

Међутим, од тренутка када Мајкл бос креће у неку врсту ходочашћа кроз пустињу како би на тај начин, кроз чудо, излечио пријатеља из детињства, почиње и необична трансформација људи који сопствени смисао проналазе у његовом путовању.

Иако, како каже, не гаји религијска уверења, Кристофер Муреј је направио овај филм уверен да се кроз размишљање о вери могу открити друштвени сукоби који су Чиле историјски мучили и као државу и као друштво пуно рана.

Филм са ангажманом без сумње је и дугометражни документарац „Амерички антихрист” Чарлија Сискела („У потрази за Вивијан Мајер”) о Вилијаму Пауелу, аутору „Анархистичког кувара”, једне од најозлоглашенијих књига свих времена.

Тачније о улози ове књиге у животу њеног аутора, данас 65-годишњака, који ју је написао када је има само 19 година током контракултурног преврата у Америци касних шездесетих и почетком седамдесетих година двадесетог века.

Онда када је желео свим срцем да помогне изградњи новог друштва тако што би научио свет како се све лоше ствари могу дићи у ваздух.

Из узбудљивог Сискеловог филма, уз интервју са Пауелом богато допуњеног архивским снимцима и материјалима, до детаља се сазнају мотиви некадашњег младића да, у име револуције и боље будућности, напише и 1970. објави књигу која је делом манифест а делом приручник за прављење бомби (продата у више од два милиона примерака).

Књигу за коју није слутио да ће постати нераскидива спона са деценијама насилних, бомбашких напада против владе, клиника за абортусе, у школама попут Коламбајна... Спона са развојем и растом домаћег, америчког тероризма, али и тероризма у свим деловима света.

Захваљујући Сискеловом филму и његовој вештини постављања правих питања, пред гледаоцима је сада Пауел као човек којег прогони сопствени стваралачки чин. Човек кога је младост снажно ошамарила да би се под старост борио са собом и другима за штету коју је учинио.

Пауел који изван Америке живи већ 36 година и путује широм света као међународно признати стручњак за школовање деце са посебним потребама, сада се као вишедеценијски професор суочава са чињеницом да су многи школски тинејџери у Америци окренути насиљу у свом поседу увек имали и копију његовог „Анархистичког кувара”.

Филм „Амерички анархиста” је и упозоравајућа прича о младалачким побунама са непредвиђеним последицама, уз то што је хумана прича о човеку који се у сутону свог живота бори са својом прошлошћу и интегритетом суочавајући се са самим собом и питањем ко је он заиста.

Врло добар филм који вреди видети и који је Алберто Барбера одабрао за приказивање у главном програму ван конкуренције.