Постали смо жртве забаве и спектакла

Проблеми у нашој култури многобројни су и велики. Буџет за културу годинама је танак а много је оних који траже новац, Народни музеј и Музеј савремене уметности су затворени, у многим кућама културе управници и директори су у в. д. стању, гасе се часописи, издавачи су незадовољни моделом откупа књига, незадовољни су и људи у кинематографији... Доиста, Владана Вукосављевића, новог министра културе, који је био на функцији секретара за културу Скупштине града Београда, чекају озбиљни и тешки послови. По повратку из Кине радо се одазвао позиву да за „Политику” да први интервју у својству министра.

Хоћете ли мењати тим који је радио у време Тасовца? Остаје ли Саша Мирковић и даље на месту државног секретара за медије?

Још нисам окончао активности око формирања свог тима. Потпуна одговорност једног министра је нужни пратилац тако сложеног задатка. Велики и важни послови не могу се радити без способног и стручног тима. Сва одговорност је моја, осетљиво приступам одабиру сарадника. Не верујем да ће бити великих промена. У кратком року саопштићу тим који ће руководити овим министарством.

Кубуримо са системском културном стратегијом. Тим поводом недавно сте изјавили да би морао да буде донет стратешки документ на нивоу Републике Србије, а да Београд и друге локалне заједнице из тог документа црпе своје стратегије. Шта ће бити ваши министарски приоритети?

Инсистираћу и већ сам обавио разговоре с колегама о изради стратегије културне политике у Србији. Нама тај документ недостаје. Очекујем да ћемо до краја године имати урађен предлог. Стратегија културне политике јесте документ на којем треба да се заснива културна активност у држави. Изостанак стратегије доводи до конфузије у погледу критеријума, логике, начина и облика финансирања, заштите од примарног и секундарног значаја... Право је чудо да смо до сада успевали да функционишемо без јасно конципиране стратегије и зато је потреба за њом неспорна. То је, дакле, један од приоритетних задатака у првом периоду који нам предстоји. Исто тако обавезали смо се да у наредном, релативно кратком року, до краја 2016. године урадимо и нацрт стратегије медијске политике, што је такође врло осетљива тема. То не значи да јој се не може приступити темељно и енергично. Медијску слику код нас можемо окарактерисати на различите начине. Управо сам имао састанак с амбасадором Мајклом Давенпортом, који је изразио интересовање за наше планове у тој области. Покушаћемо да и у домену медија ствари поставимо на чврсте темеље.

Промена прописа је деликатан посао. На којим ћете законима инсистирати? Шта ћете предузети да се промени мишљење о култури?

После доношења и, надам се, усвајања стратегије културне политике очекује нас интензиван рад на другим законодавним активностима. Култура свакако нису само норме и закони, али без јасног законског оквира врло је тешко успоставити мере и активности које се тичу веома осетљивог поља културне политике. Ту је рад на доношењу Закона о позоришту као једна од битних ствари и рад на доношењу и усаглашавању постојећих прописа у области заштите културног наслеђа, које је темељ сваке културне политике. Наше културно наслеђе је богато и заслужује пажњу. Закони и прописи у том домену постоје, али потребно је донети још неке или постојеће прилагодити очекивањима, концептима, стратегији... Ту су и друге области, као што је филм, издавачка делатност... Чека нас деликатан посао, али нико се не плаши тог задатка. Наш највећи изазов биће да, поред осталог, створимо нормативни, законски формат за успешно одвијање активности и програма у области културе.

Питање новца је важно. Рад комисија за доделу новца посебно је изложен критици. Како ћете регулисати њихово функционисање? Да ли ћете издвајати фестивале у посебне групе за доделу средстава по пројектима?

Новац јесте битан елеменат у функционисању културне политике друштва, односно заједнице. Међутим, није све увек у новцу. Доста тога има и у охрабривању и оснаживању повољног амбијента за културне посленике и делатности. Ту се ради о кадровској политици, појачавању реалне свести посленика у области културе, где треба да се види и осети да држава и министарство воде рачуна о њиховим интересима. Кад је реч о новцу и конкурсима, нема тог конкурса чијим су исходом задовољни сви учесници. То је једноставно природа тог дела посла, али и на том пољу настојаћемо да успоставимо још јасније и прецизније критеријуме. Неке ћемо појачати, друге променити. Анализираћемо рад досадашњих комисија и предузети нове кораке. Мислим да и ту има простора да се врши праведнија дистрибуција средстава, наравно, различити су и у том домену приступи: треба ли финансирати мањи број манифестација већом сумом новца или мањим сумама новца омогућити већем броју пројеката да живе. То је осетљиво питање, не можемо унапред заузети јасан став, јер културни живот и у Београду и целој Србији врло често зависи од низа програма за које нису потребна већа средства. Културни живот је сложена материја и састоји се из бројних активности у различитим областима. С друге стране, ту су капитални пројекти од суштинског значаја за које су потребна већа средства. Ова два приступа не искључују нужно један другог.

Да ли ћете вратити националне пензије које је укинуо Иван Тасовац?

То је деликатно питање. Свакако да постоје појединци који су својим радом заслужили да им се држава одужи, али и претходна решења изазивала су контроверзе у јавности. Покушаћемо да успоставимо јасан оквир, да и питању националних пензија дамо простор у јавности. Да се види шта људи очекују од министарства културе. У ширем смислу, питање националних пензија може да се третира и као захвалност друштва појединцима за цео радни опус и његове резултате. Питање које се намеће јесте и да ли националне пензије треба да се додељују само посленицима из области културе. То заслужује детаљнију, дубљу јавну расправу, јер постоје и друге области, анонимни појединци, хероји свог доба, који су цео живот провели радећи мукотрпно, честито и с резултатима који трају у времену, и тиме утицали на развој друштвене етике и морала, представљали пример и заслужили су да им се држава бар на неки начин одужи. Нећемо брзати с решењима у тој области.

Како ћете и када почети с решавањем в. д. стања у установама културе? Конкретно, како ћете решити Гордијев чвор у Народном позоришту у Београду, будући да је друго в. д. стање управнику Дејану Савићу истекло још 14. октобра 2014. године, тако да ова национална установа културе практично функционише ван закона?

Претходни управни одбор Народног позоришта у Београду, као што је познато, поднео је оставку. Врло брзо ћемо формирати нови управни одбор, који ће расписати конкурс за управника ове националне куће и та ситуација брзо ће бити решена. Исти принцип важиће и за друге установе културе на републичком нивоу, јер је в. д. стање замишљено као привремено. Не бих да улазим у оцене и разлоге појединачних околности, али ћемо инсистирати да се у кратком року та в. д. стања претворе у стања избора директора на основу јавног конкурса.

Културна јавност била је задовољна вашим залагањем за Музеј града Београда. Да ли и наша два највећа музеја – Народни музеј и Музеј савремене уметности – могу да очекују вашу сличну подршку? Имате ли већ конкретне идеје за њихов излазак из ћорсокака?

Сви предуслови за завршетак реконструкције оба музеја су присутни. Изабрани су извођачи радова, више неће бити услова за продужавање рокова и било какву аљкавост. Вршићемо стални надзор у сарадњи с извођачима, директорима тих кућа и њиховим управним одборима. Могу да гарантујем да ће се завршетак радова обављати у складу са задатим роковима. Нећемо допустити било какав простор импровизацијама и неодговорном понашању.

Да ли ће бити промењен модел откупа књига, будући да многи издавачи сматрају да користи само великим издавачким кућама? Раније је само стручна комисија одређивала квалитетније наслове, а сада библиотеке претежно мисле о укусу шире публике и бирају бестселере...

Мора се имати на уму да комисија нашег министарства даје само препоруке за откуп књига, а коначни избор имају библиотеке. Препоруке за откуп књига, према неким мишљењима, требало би да одражавају стање у књижарама и на тржишту. Та мишљења, односно тај приступ, залажу се да оно што је читано, што је тиражно, што се продаје, треба да нађе место и у библиотекама. Не верујем у универзални квалитет таквог приступа. Мени се чини да комисија треба да функционише на јаснијем принципу, не само изласка у сурет општем и доминантном укусу публике, већ и да креира укус и потребе те публике у разумној мери, тако да ћемо у том правцу извршити извесне корекције.

С медијима које су откупили приватници у Србији има много проблема. Радоица Милосављевић купио је чак четири телевизијске станице, месецима не даје запосленима за плате, крши уговоре... Шта ћете предузети с тим у вези? Како ћете решити опстанак Танјуга?

Прописи у области медија засниваће се на поменутој медијској стратегији. У том смислу угледаћемо се, усвајати принципе ЕУ, али имајући у виду и своје специфичности. Немамо разлога да будемо презадовољни својим садашњим медијским стањем. Постоје маргине, непријатне ситуације, околности које морамо решавати. Познато је како је настала цела ситуација везана за Танјуг, управо смо имали разговоре с представницима ЕУ и покушаћемо да применимо најбољи модел. Неке државе имају своје државне агенције с извесним процентом власништва, неке немају, тако да и Србија мора да нађе своја решења. Ни земље ЕУ немају јединствена решења.

Како коментаришете недавни потез академика Дејана Деспића који је у знак протеста вратио градоначелнику Синиши Малом награду Београда?

Реч је о индивидуалном чину, не бих да оцењујем мотиве јер је реч о нашем цењеном академику и претпостављам да је имао разлоге за такав гест. У сваком случају, овакав искорак академика Деспића указује на то да систем финансијског стимулисања у нашем друштву треба да буде предмет озбиљније анализе. Деспић је својим гестом отворио тему којом друштво треба да се позабави. Министарство културе настојаће да анализи те теме да пуни допринос.

Где год је култура у повлачењу, ту се појављује естрада. Како очистити српску културну баштину од корова? Да ли је услед нагомиланих проблема то уопште могуће?

Није га могуће једноставно окончати. Живимо у епохи глобалне доминације индустрије забаве и спектакла. Под утицајем токова савременог света и Србија је учесник, па и жртва тог погубног процеса. Инсистираћемо да се поље културе јасно одвоји од естраде и неукуса и да се направи јасна граница између квалитета и пожељног културног светоназора и онога што, нажалост, чини део духа времена у којем живимо. То није једноставан поступак, ствари су прилично помешане али ћемо настојати да их одвојимо и кад је реч о финансирању, афирмисању одређених вредности и поклањању пажње трајнијим и дубљим културним обрасцима.