Позорница на отвореном

Дошло је време да и ја своје дете поведем први пут на пијацу, као што је давно, једног суботњег јутра, отац повео мене. Памтим да ми није испрва било најјасније због чега су ме дотерали као да идем на школску приредбу и зашто је мајка, поносно, дуго с прозора гледала за нама. Схватио сам, временом. Пијаца је највећа позорница на отвореном, на којој је свако – једнако главна улога. Као и у кафани.

То су још једина места у којима је човеку комотно у својој кожи и одакле га нико не очекује да се брзо врати кући...

Сећам се како су сви, значајно, поздрављали оца и како су се баке преметале преко тезги да ме дарују нечим од ђаконија које су продавале. То је била највећа почаст добром човеку и добром купцу.

Данас, једнако поносан, гледам како ћерке тих бака дарују моје дете, а она, збуњена, не схвата због чега је тата тако посебан и толико важан тим људима?! Због чега су они толико важни њему?

Пијаца је заправо алтернатива умарајуће свакодневице. Још једини јасни траг о томе колико је живот једноставна појава и како је лак, када се не форсира у трк. Ногу пред ногу, од тезге до тезге, реч по реч...

Слушам ућуткиване трибуне који још само ту имају непорециво право на реплику. Мали „сенати” на гајбицама од поврћа...

Потанко се бистре неке давно прошле теме које су овде, тек сад, дошле на ред. Све оно што је живот само претрчао. Пијаца му дође нешто као дуго чекана правда.

Сит се испричам са комшијом, с којим дотад, а ни после тога, у згради не проговорим ни реч. Тамо смо робље маски, предрасуда и саможивости. Овде смо апсолутно једнаки пред сељаком и кантаром. Ништа његово кило сира није ноблесније од мог. Нити просути расол зазире од тих фирмираних ципела... Брига тамо неког Милисава што је овоме ручни сат скупљи од годишњег рода његових њива! Има да стоји и чека свој ред. Можда му је сат прескуп, али му је цегер ко и сваки други...

Рекох, највећа и једина призната титула на пијаци је: „комша”. Силнија и од шефа државе, јер, њему може да се „заметне” и понека трула јабука али комши – никад!

Ја сам је, ето, стицао уз оца, који је знао продавца да сврати код нас на кафу и „по једну”, када му помогне да до куће донесе џак кромпира. И памтим да је тај дивни сељак знао сатима да долива „још по једну”, не марећи много за остављену тезгу. Знао је да ништа са ње фалити неће, када се врати. Другачија је то свест на пијаци и другачији кодекс понашања. Тамо се вазда поштовала туђа мука.

Даћу све од себе да поштовање ка тој великој, прелазној почасти: „комша”, уткам и у своју децу.

Јер, пијаца је понајмање место безличне куповине. Једноставна јесте, али не и проста. Једноставна онолико, колико, рекосмо, живот у својој бити зна да буде.   

Ако ли, пак, неко не верује у све ово, тај се није налактио на тезгу, пробао кајмака с врха ножа и потегао љуту из чепа од флаше.

Није се као мали изгубио у редовима плеханих настрешица, не страхујући, јер је знао да ће га продавци причувати јер је „комшин мали”...

Тај не зна да су кафане и пијаце последњи збегови ово мало душе што нашем граду оста...

П. С. У сећање на пијацу Зелени венац, која је прва платила цех рогобатне модернизације, нечега што се није смело отимати од прошлости. Данас је тек униформисана и стерилна тржница без икакве идеје куд би и шта даље?! Речита, колико и хипермаркети што зазиру од корака скупих ципела...