Балкански рулет

Премијер је донео добру одлуку: има да се ћути пред зађевицама и пакосним добацивањима из комшилука, да ови наши мајстори за погане свађе не одговарају истом мером и не запапрују. Али, стрепња остаје неумањена, без обзира на то што је оно чувено балканско буре већ више пута експлодирало. Нема спокоја ако већ знамо који то људи с обе стране плота одлучују о нашим судбинама.

Читава та галерија личности, инвентар авантуриста оптерећених тегобним биографијама, улаже неубедљиве напоре не би ли нас избавила од нових несрећа. Многи од њих били су и у старим невољама и добро познају моћ застрашивања и технику лебдења изнад пакла.

Не спорим, наравно, властима на свим странама да реагују ако су интереси државе угрожени и ако је доведена у питање безбедност људи. Па ни да се дају колико-толико паметни одговори на будаласте досетке Зорана Милановића, на пример, иако и овде има мудраца сличних особина. Београд и Загреб су последњих месеци разменили десетак протестних нота, од којих су скоро све игнорисане и неприхваћене. Нема знакова отопљавања поларне климе међу некадашњом браћом, а ноте су остале као узалудни утуци и белешке о недипломатским временима.

Теоретичари завере поново су амнестирали балканске мајсторе и оптужили мрачне силе. На основу таквог филмовања, неко опет жели хаос на Балкану, рат свих против свих, јер такав расплет, наводно „одговара творцима новог светског поретка”. Наравно да им не одговара, јер је садашњи ниво кризе максимум који се може контролисати без насилног санирања инцидената.

Тако испада да смо на несрећном полуострву сви ми, а нарочито политички лидери, подложни манипулацијама и кротке овце пред моћним газдама. Идеја о контролисаној кризи своди се на ово: овде за свађу и тучу није потребан нико са стране, али за мирење јесте. То значи да би тољаге можда већ биле потегнуте да нема притисака и околности којима се не може одолети.

Ако неке логике у свему томе има, мада је и она спорна, на Балкану је дошло до милитаристичке инверзије: агресивне политичке гарнитуре и пацификоване војске. Милитаризовани политичари не презају од отворених или езоповских претњи. Чак се лицитира с паралелама о бројном стању и борбеном статусу ослабљених балканских војних формација. У неким изјавама има нијанси носталгичног реваншизма, а он је посебно наглашен у параполитичким, фолклорним верзијама.

Хипотетички, ниједна од државица чији се локални лидери у свађама упињу да буду велики, није спремна за реалне сукобе. Све војске, укључујући и оне које су под шапом НАТО-а, технолошки су прилично раубоване, без довољно пара за препород. Доктринарно, свака од тих армија пројектована је за кризе у ужем смислу, борбу против тероризма, мафије која може бити организована као формација или елементарних непогода. Има речи о некаквој стратешкој дефанзиви, али ни говора о локалном позиционом рату.

Због тога је сваки вид политичког милитаризма плашење мечке решетом, јер сукоб на Балкану, у било којој варијанти која би призивала деведесете, више није могућ. Мада је паметно да се мечка не чачка.

Чему онда тако жестоке свађе, уз ирационалну „родољубиву” галаму? Сваки од могућих одговора, који су помно разматрани у нашој јавности, могао би да буде тачан. Дакле, бацање густе димне завесе и магле на проблеме које није могуће решити, па за све то окривити оне преко плота.

И још, лечење комплекса мање или више вредности, како за кога, уз неконтролисане фрустрације, који се у овом региону могу доживети као политика. Могуће је да се на распиривању емоција, које се уздижу и до надрипатриотског транса, праве блиставе или мрачне каријере, све зависи од тачке гледишта. Или је у питању традиција вишедеценијске потмуле или експресивне омразе, која је могла бити привремено затомљена само идеолошком принудом.

Ипак, пре ће бити да се опасним балканским играма углавном баве људи малог формата, неспособни да надрасту своју авлију. Зато је и могуће да врхунски спорт и тамо и овде одгаја господу, а политика необуздане галамџије. Сви се труде да онима преко тарабе докажу да су једино они у праву, а добро знају да то никада не могу доказати.

Због тога ће мирење неизбежно бити дуга и болна еволуција. Рекох на почетку да је добро што је премијер, бар у односу на Хрватску наложио мучно ћутање. Ваљало би да тај принцип важи и за домаћу јавност, медије и неистомишљенике. Посао носилаца власти, премијера пре свих, јесте да слуша и оне гласове који не пријају самољубљу, а не да нам увек изнова удељује идентичне, непријатне, осорне лекције.