Научници пред Уставним судом

Институт за упоредно право поднео је јуче Уставном суду Иницијативу за оцену уставности и законитости Правилника о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживања, сазнаје „Политика”. Институт од Уставног суда очекује да утврди да ли је поменути правилник, по коме се неко бира у научна звања, у складу са Уставом и Законом о научноистраживачкој делатности. Уставни суд нема законски рок у којем мора да одлучи о поднетој иницијативи. 

Како сазнајемо, иницијативу су подржали и Балканолошки институт, Институт за српски језик САНУ, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Музиколошки институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Институт за политичке студије, Институт за међународну политику и привреду и Синдикат научних радника Србије.

Једна од основних замерки, како за наш лист кажу подносиоци иницијативе, јесте та да је досадашњи правилник предвиђао једне критеријуме за избор и напредовање у одређена звања, по којима су се научници припремали и по четири-пет година, а одједанпут, кажу, правилник примењује нове критеријуме на које се научници нису припремали, што значи да се нова мерила примењују ретроактивно.

Директор Института за упоредно право др Јован Ћирић каже да правилник прописује и да се критеријуми за избор у звања могу мењати на захтев Министарства науке.

– Нонсенс је да се правила мењају у току поступка. То постоји још једино у Хашком трибуналу. Осим тога, правилник није прошао верификацију Националног савета за науку, а то је обавеза која проистиче из Закона о научноистраживачкој делатности – каже др Ћирић.

У елементе за квалитативну оцену у правилнику је уврштен и допринос кандидата у менторском раду. Практично, нечије напредовање не зависи од његовог рада и резултата, већ од тога да ли ће га колеге са факултета пустити да буде ментор, као и од тога да ли ће млади докторанд баш њега изабрати за ментора. То, сматрају подносиоци иницијативе, није логично а ни праведно.

Подносиоци иницијативе се питају и да ли су неке „мале” области, као што је етномузикологија, где нема много заинтересованих докторанада, осуђене на изумирање јер ће у тим областима бити онемогућено напредовање у виша звања.

Оспорени правилник, објашњавају подносиоци иницијативе, предвиђа да кандидат за напредовање мора да буде самосталан у свом раду и да заснује нову научну проблематику. Ћирић се пита шта је то проблематика у правној и научној терминологији. Подносиоци иницијативе наводе да у нашој земљи има 2.000 научних сарадника, а потом постављају питање да ли то значи да има исто толико научних проблематика.

– Квалитативни показатељи нечијег успеха у раду обухватају и руковођење научном политиком у телима и комисијама Министарства науке. Да ли то значи да ће кандидат који је ближи центрима моћи у ресорном министарству лакше напредовати? – пита се директор Института за упоредно право.

У правилнику постоји још читав низ проблематичних решења, која, пре свега, младе научнике онемогућавају у раду и напредовању, сматрају подносиоци иницијативе. Осим тога, они истичу да су одредбе о вредновању научног рада писаног и објављеног на српском језику дискриминаторске, јер фаворизују оно што је објављено у иностранству.

– Не види се кога у ствари финансира Министарство науке: српску науку или објављивање у страним научним часописима – каже Ћирић.