Аутентично лице „светосавског” лауреата

Док је Фотије, владика далматински, у српском манастиру Крупи, на овогодишњој храмовној слави Успења Пресвете Богородице, качио Орден Светог Саве на црвеној свиленој траци око врата конзерватора Миљенка Домијана, калуђери су појали: „Достојан, достојан...” („Слободна Далмација”, 29. 8. 2016).

Домијана је за орден предложио Фотије, Свети архијерејски синод СПЦ донео је позитивно решење, а патријарх је потписао такву одлуку. Да ли би млади монаси певали славопојку Домијану, одликованом по вољи архијереја, да је неко од њих прочитао Домијанов интервју „Вијенцу” (бр. 43/III, 24. 8. 1995), гласилу Матице Хрватске?!

Дакле, двадесет дана после слома Крајине, под тријумфалним насловом „Сад смо сви Хрвати”, а на питање „у каквом сте стању затекли православне цркве”, Домијан одговара:

„Као што сам рекао, суставно смо обнављали све сакралне споменике, и католичке и православне, и то без комплекса јер је по мом увјерењу ријеч о свеколикој културној баштини хрватског народа. Дакле, манастир Крупа и православне цркве су државноправно хрватска културна баштина, а не српска и о томе нема право одлучивати ни српска држава нити Патријаршија у Београду, него једино хрватска држава.”

Да не би било сумње у значење и домете хрватске „свеколикости” Домијан поентира: „Баштиник је хрватски народ, а баштина је свеколика и обухваћа све сакралне споменике, дакле и православне и жидовске провенијенције, на државном територију Републике Хрватске.”

Али, лауреат Домијан иде корак даље од доктрине тзв. хрватског државног права. Јер, он, заправо, не кроатизује српску црквену баштину већ је „враћа” у „аутентично”, домољубно крило, у католички фонд, па каже:

„На овом подручју ни једна православна црква није срушена и на то можемо бити поносни, особито зато што су већином изграђене у раздобљу од 12. до 15. стољећа као католичке богомоље у готичком и романичком стилу, док су у 18. стољећу адаптиране за православни култ и као такве трају и данас. Дакле, ако би рушили –  рушили би своје. Примјер таквог споменика пружа парохијска црква у Смоковићу, разорена у акцији ’Масленица’ за коју смо знали да је умјесто Св. Ђурђа некад била Св. Јурај и да потјече из 13. стољећа.”

Оваква тврдња је без преседана чак и у хрватској историографији Далмације. Док се правашки идеолози (Старчевић и Павлиновић) труде да српско присуство у Далмацији и Хрватској представе као последицу мегаинцидента, цивилизацијског онечишћења (османлијске окупације), по Домијану Срби преотимају католичке цркве тек после одласка Турака из Далмације.

Из претходног цитата видљиво је да Домијан сам себи скаче у уста тврдећи, најпре, да у задарском залеђу није срушена ниједна српска црква, а онда каже да је „разорена” она у Смоковићу (1993). Пре „Олује” у околини Задра срушене су и српске цркве у Земунику Доњем (1992), Кашићу (1993), Црном (1993) и Јагодњи (1991–1993), а 1996, a на прву годишњицу „Олује”, минирана је монументална Црква Свете Недеље у Карину, на самој обали Јадрана (М. Будимир: „Споменичка баштина Срба са подручја данашње РХ”, Београд 2013). На страну што у Домијаново књиговодство не улазе све остале, девастиране (гранатиране, опљачкане, оскрнављене, демолиране, запаљене) православне богомоље.

Ипак, бисер Домијанове опсервације је негирање српске световне баштине и српске књижевности у Далмацији:

„Није срушена ни кула Стојана Јанковића, хајдука који је то здање добио на дар од Венецијанаца због његове борбе против Турака. Раније је та кула била љетниковац римских бискупа, а касније је у њој живио и писао Владан Десница као хрватски писац.”

Прво, Домијан покушава да прикрије чињеницу да је Дворе (Кулу) Јанковића, у селу Ислам Грчки, опљачкала и делимично разорила хрватска војска у јануарској офанзиви 1993. године. Тада је гранатирана и оштећена породична црква породице Јанковић–Десница, а оскрнављен је и гроб писца Владана Деснице који се налази у овој, Цркви Светог Георгија, саграђеној у склопу Двора. Испред школе у Исламу Грчком тада је уништен и споменик Владану Десници, као и споменик Сими Матавуљу који је подигао сам Десница.

Друго, инвентивни Домијан проглашава за „хајдука” Стојана Јанковића, команданта ударне ускочке војске која је под венецијанском (млетачком) заставом ратовала против Турака у Кандијском и Морејском рату, а због ратних подвига одликован je венецијанском титулом Витеза Светог Марка.

Треће, Дворе Јанковића, вероватно најзнаменитији споменик српске световне баштине западно од Дрине, млетачки генерални провидур Далмације Антонио Барбаро доделио је 10. августа 1670. године Стојану Јанковићу због његових и ратничких заслуга његовог оца Јанка Митровића и они, Двори, нису били власништво имагинарних „римских бискупа”, већ резиденција турског великаша Јусуф-аге Тунића (Б. Десница: „Историја котарских ускока” I, Београд 1950. док. бр. 173).

Месец дана пре штампања Домијановог интервјуа бенковачки гимназијски професор Ненад Косовић („Војска Крајине”, јул 1995) написао је: „Село (Ислам Грчки) и Дворе (Јанковића) су порушили, гроб његов (Десничин) оскрнавили, земне његове остатке узнемирили, они који су јуче, који и данас о њему говоре да је он велики хрватски, дакле њихов, писац.”