Позови лаж да би преживео

Венеција, Лидо – Цењени француски сценариста и редитељ Франсоа Озон (1967), аутор филмова међу којима су и „Ситком”, „Осам жена” и „Базен”, обрадовао је публику на Лиду црно-белим романтичним филмом епохе „Франц” који је снимао на немачком и француском језику о дојучерашњим непријатељима – Немцима и Французима тик после завршетка Првог светског рата.

У причи о Ани, у изврсном тумачењу немачке глумице Пауле Бир која тугује за вереником Францом убијеном на француском фронту и на његовом гробу среће Француза Адријена (одличан Пјер Нини), Озон урања у сфере преживљавања трагедије уз помоћ лажи, у тематику искупљења и опроста и наставка живота после ратних страхота...

Шта вас је изазвало да направите овај филм епохе?

Не занима ме толико епоха колико драматична тема, то да покажем како лажи и тајне у периоду велике кризе и веома тешког времена могу помоћи људима да преживе. Како креирање фикције од стварног живота помаже да се преброди трагично време. Наравно, све је ово стављено у историјски контекст.

Ово није носталгични филм?

Не, надам се да не изазива носталгију. Ово јесте филм који говори о прошлости, али и рефлектује данашњицу. Тренутке кризе у Европи, нарастања национализма, кризе идентитета, гласно изражавање жеље за поновним постављањем и изградњом граница. „Франц”, иако период драма, ехо је данашњице. И иначе мислим да је потребно причати о прошлости, да је потребно познавати прошлост да бисмо боље разумели садашњост.

Лаж је важан део филмске приче, лаж је грех, али је понекад потребно лагати?

У данашњем времену опседнутом истином и транспарентношћу, хтео сам да снимим филм о лажима. Као студент и поштовалац Ерика Ромера, увек сам налазио да је лаж узбудљива храна за приповедање и филм. Сви ликови у „Францу“ су на неки начин контаминирани са лажи. Свако од њих из различитих разлога. Читав драмски контекст овог филма ослоњен је на процењивање корисних лажи и указивање публици како да разуме и прихвати лаж уместо да је одбаци и осуђује како то људи углавном чине у животу, али не и у трагичним временима. Јер, тада лаж помаже да се преживи, да се зацеле ране и настави живот.

Период кризе у филму и период кризе, лажи и тајни у данашњој Европи?

Нарастајући национализам, оснажени и бучнији патриотизам, криза идентитета, све је то на менију. Овај филм у којем се у једној сцени пева „Марсељеза“ са посебним жаром, са неком врстом протестног патриотизма, снимао сам пре напада на „Шарли ебдо“ и осталих немилих догађаја у Француској. Као да сам наслутио како ће се данас „Марсељеза“ певати. Љутито, пркосно, насилно. Мој филм не даје одговоре, али поставља питања и упозорава да не треба заборављати на трагедије из прошлости и правити стално исте грешке.

Певате ли ви „Марсељезу”?

Наравно! Певам весело после сваке победе француске фудбалске репрезентације!

Лаж о томе ко је Адријен никада није откривена Францовим родитељима, вешто је креира и крије Францова вереница Ана?

Адријен који је на фронту убио Франца покушава да постане део његове породице, али у једном тренутку лаж и лични осећај кривице постају претешки за њега. Ана лаже и Францове родитеље и Адријена и саму себе и може да прихвати своју лаж тек после дугог личног путовања, ужасне туге, депресије у коју упада када и Адријен одлази из њеног живота, што све истражујем у другом делу филма.

У оном делу у којем Ана разматра још један облик лажи, оне уметничке и то кроз Манеову слику „Самоубиство”?

Уметност је такође лаж, покушај да се патња начини подношљивијом. Али, то је племенита лаж која може да нам помогне у животу. Ростан у оригиналној позоришној драми помиње Курбеову слику дечака са главом забаченом уназад. Ја сам се одлучио за Манеово „Самоубиство“ јер је невероватно модерна слика. Пошто сам је приказао како изгледа у црно-белој техници, откривам је у свим њеним бојама са фокусом на црвену боју крви на белој кошуљи самоубице. Слика у њеној пуној снази подсећа на трагедију која се догодила на фронту између Франца и Адријена и на сву морбидност периода после рата са два милиона мртвих у Француској и три милиона мртвих у Немачкој. Та Манеова слика унакаженог самоубице рефлектује психолошку трауму преживелих пред искушењем сопственог самоубиства. Та слика ми је била пресудна да би се осетила сва тежина историје тог периода и да би се Ана, која буди ту историју, суочила са њом. Иначе, у стварности ова Манеова слика је настала 1881. и илуструје самоубиство страсти...

Занимљиво, али Ану је суочавање са овом сликом натерало да настави да живи?

Волим иронију, Ана суочена са овом сликом коначно стиже на другу страну огледала. Упркос рату, драми, мртвима, лажима. Она је одрасла кроз савладавање недаћа, кроз тешку тугу и за Францом и за Адријеном прешла је дуг пут и стекла велику снагу. Да крене даље. Да настави да живи и да можда поново нађе љубав.

Базу вашег филма чини и филм „Прекинута успаванка” Ернста Лубича, то је главни узор?

Основа за мој филм је француски позоришни комад „Човек кога сам убио” Мориса Ростана. Онда сам чуо за Лубичев филм рађен према овом истом комаду и то ме јесте забринуло. Моја прва реакција је била да одбацим идеју о снимању оваквог филма, јер како бих могао да надмашим Лубича! Међутим, када сам видео и анализирао „Прекинуту успаванку” схватио сам да Лубичев филм вреди посматрати кроз призму пацифизма и идеализма у послератној ери. Ово је његов најмање познати филм, његова једина драма у мору комедија које је радио, али је истовремено и амерички филм редитеља немачког порекла који није знао нити умео да наслути да је Други светски рат на помолу, већ је снимао оптимистички филм о помирењу. Дакле, мој „Франц” није римејк Лубичеве „Прекинуте успаванке” у којој он као Немац говори из перспективе Француза, већ је у неку руку одговор Лубичу од стране француског редитеља који је сада снимио филм из перспективе Немаца.

Определили сте се за црно-белу филмску естетику, због Лубича, због немачког експресионизма или ...?

Не. Филм је већим делом и снимљен у боји, али током рада на њему искристалисало се да ће бити убедљивији ако буде црно-бели, јер је и колективна успомена на период Првог светског рата и година после њега, управо таква. Црно-бела, баш као старе фотографије и архивски снимци из тог периода, које смо гледали од детињства до наших дана и које ће заувек остати сведоци једног ужасно тешког времена. Сматрао сам да ће филм бити реалистичнији и лојалнији том периоду и да ће се гледаоци лакше са њим идентификовати и суочити са временом патње и туге уколико је он црно-бели. Иначе, волим боје и моји филмови често вриште од колорита. И у „Францу“ има делова који су у колору, али само из разлога да покажем како живот после трагедије мора да иде даље и како крв наставља да тече у венама људи...