Посластичарница уместо галерије „Графички колектив”

„Графички колектив није само локација, то је дух места. То је галерија у којој су се састајале и излагале генерације уметника, историчара уметности, књижевника, новинара”, каже за „Политику” Љиљана Ћинкул, уметнички директор те куће и наш ликовни критичар, обавештавајући нас, истовремено, о томе да постоји опасност да простор у којем се већ 67 година налази ово легендарно излагачко место постане посластичарница. Наиме, пословни простор здања на Обилићевом венцу 27, познатијег као „Палата Нинчић”, у чијем се приземљу налази и „Графички колектив”, враћен је у процесу реституције старим власницима (решење о враћању наследницима, породици Нинчић, Агенција за реституцију донела је 17. 7. 2015. године). Иако су тада, како каже наша саговорница, са галеријом власници потписали уговор по којем је у наредне три године „Графичком колективу” гарантован останак, у међувремену су се предомислили и решили да простор продају угоститељима.

– Седморо власника са нама никада нису директно контактирали, све разговоре имали смо преко адвоката са којим смо и направили уговор који нам је гарантовао останак у наредном, истина ограниченом, периоду. Очекивали смо да ћемо са њима остварити и директан контакт у једном тренутку како бисмо нашли решење да у том простору, који је препознатљив за нас, останемо и надаље, да се он можда откупи или нешто слично, само да наша кућа преживи. Међутим, од човека који се у галерији недавно појавио без икакве визиткарте, који се представио као адвокат „Слатке куће” са Златибора, добили смо информацију да је та фирма од породице Нинчић откупила простор у којем се налазимо и ми смо били затечени – прича ова кустоскиња и додаје да је, потом, „Графички колектив” ангажовао адвоката, упутио писмо „Слаткој кући” и упутио молбе за помоћ у решавању ситуације и министру културе Владану Вукосављевићу и градоначелнику Београда Синиши Малом.

– Нас би закон требало да штити још око две године, кад то кажем мислим на уговор који смо потписали са власницима којима је простор враћен у реституцији, али је питање шта ће даље бити. Ако будемо морали да напустимо овај простор апелујемо да се нађе решење да галерија опстане. Јер, шта би се десило када би се испоставило да је Југословенско драмско позориште, са којим смо вршњаци, рецимо подигнуто на туђем земљишту, оно не би тек тако нестало. Јавност се полако обавештава о нашем проблему и људи нас зову узнемирени, питају каква нам је судбина – закључује Љиљана Ћинкул.

Подсетимо, ова установа основана је после Другог светског рата, још 1949, и од тада је препозната као пионирска када је реч о стварању наше савремене ликовне уметности, популаризацији, профилисању и постављању стандарда у уметничкој графици, која до тада није постојала у нашој земљи, истичу стручњаци. У бившој Југославији био је, свакако, један од водећих уметничких центара, а историју уметности када је наш простор питању, у другој половини 20. века и почетком 21. века, није могуће писати а да се не помене „Графички колектив”. Ту су излагали Дали, Шагал, Вазарели, Еро, Фухс, установљене су и три награде: Велики и Мали печат и Грифон, све су цењене у домаћој јавности. Поред изложби свих истакнутијих домаћих уметника у галерији су публиковани каталози, графичке мапе, монографије. Колекција уметничких радова износи преко 5.000 дела. Јединствени пројекат ентеријера и екстеријера галерије израдио је 1964. архитекта Пеђа Ристић и од тада па до данас унутрашњост није мењана.

Ово је испит за власт

 Академик и сликар Владимир Величковић излагао је први пут у овој галерији 1951, када имао само 16 година, и од тада је у константној вези са овим простором. О новонасталој ситуацији каже:

– Сада је прилика за ову државу и ову власт да спрече да се „Графички колектив” угаси. У овом случају ће се показати да ли постоји и воља и жеља да се ова галерија одржи, јер се ради о институцији старој 67 година, која представља за више генерација култно место и апсолутно незаобилазно у културној историји Београда и шире. Ово ће бити испит на којем они који у култури одлучују не би смели да падну. Била би то велика цивилизацијска срамота, није нам потребна још једна, када то кажем мислим на већ годинама затворене музеје.

Карикатуриста и илустратор Душан Петричић прву изложбу у овом простору имао је 1971, и од тада његови радови ту су се појавили још два пута.

– У овом случају кључно је неколико ствари. Што се правног дела приче тиче, верујем да је то све по закону: да власници добију своје, да они даље могу тиме слободно да располажу. Али, „Графички колектив” није било какав локал, макар био и на Обилићевом венцу, то је институција која ту постоји један огроман број година и мислим да у Београду нема ниједне друге галерије, било да припада Улусу или Улупудсу, која је на једном месту толико дуго. То је самостална институција која се, уз мале донације из града и републике, издржава. На њу овај град и држава могу само да буду поносни. Недопустиво је да смо уопште дошли у једну овакву ситуацију да је могуће да се ова галерија угаси, да држава или град нису на време могли да нађу средства да откупе тај простор, то парче зграде на том ћошку. Посебно што је простор мали, једва као један двособан стан. Огромна би брука била да се „Графички колектив” склони са тог места, јер где код би је сада сместили, она ће изгубити своју позицију и тихо ће нестати. Мислим да би, иако сам скептичан, имајући у виду однос ове власти према култури, све требало покренути да се ова кућа спаси – категоричан је Петричић.