Небески рај има миљенике

Венеција, Лидо – Са каквом је лакоћом „Рај” Андреја Кончаловског синоћ у други план потиснуо све до сада виђено у главном такмичарском програму 73. Венеције. Црно-белим филмом руско-немачке копродукције, визуелне снаге која раме уз раме стоји са снагом филмске приче о холокаусту, Кончаловски је само потврдио зашто је мајстор филмске режије.

Холокаусту као вечној теми Кончаловски је као редитељ, сценариста и продуцент приступио на мисаоно оригинални начин. Служећи се естетиком и стилом руских филмских класика, приповеда о једном од најстрашнијих тренутака у историји наших генерација – успону нацистичке странке и истребљењу милиона Јевреја и свих других који се нису уклапали у нацистички идеал „савршеног немачког раја” на земљи. Слика тај „рај” као одраз 20. века испуњеног великим илузијама, а сахрањен је у рушевинама. Тако виспрено подсећа на чињеницу да је човечанство способно за зло и јасно указује да се то не односи само на прошлост, већ да иста врста радикалног размишљања прети и данас да угрози животе и безбедност широм света.

Кончаловски све то чини кроз причу о три особе: руској аристократкињи и имигранткињи Олги, чланици француског покрета отпора ухапшеној у Паризу због сакривања јеврејске деце; немачком колаборационисти Жилу, француском иследнику којем је додељен Олгин случај што се завршава њеним слањем у концентрациони логор и о високом СС официру Хелмуту, припаднику немачке интелектуалне елите, задуженом за контролу колега официра у логору који је једном давно, док су се дружили у Тоскани, био заљубљен у Олгу...

Сво троје својих јунака Кончаловски је ставио пред божји суд, где их је потпуно оголио и као ликове до детаља разрадио и мотивисао. Ниједно од њих троје није анђео. То су људи са свим својим врлинама и манама, слабостима, несигурностима, личном историјом и животним заблудама. Има међу њима много сличности. Можда највише због готово истоветног поимања „земаљског раја” (без Јевреја).

Међутим, одлазак у небески рај бог ће дозволити само Рускињи Олги. И можда је управо то највише „нажуљало” аустријског колегу који јесте на крају филма аплаудирао, али и нервозно и прилично гласно прокоментарисао да је ово „путиновски филм”, а француске колегинице су се повремено мешкољиле током пројекције. Са становишта суочавања са заједничком европском историјом и прошлошћу ово је жесток филм који хвата за гушу. Са становишта европске данашњице „Рај” је опомињући филм, који јасно каже да се актуелној реторици мржње може супротставити једино коришћењем снаге љубави, жељом да се победи зло и знањем да се оно што је једном било може поновити у било којем тренутку. Опасност је у неспремности да се зна, у нагону да се заборави и у неверици да се све ово (холокауст) стварно десило, подсећа Кончаловски на речи немачког филозофа Карла Јасперса. Изузетан филм.

Пре овако убедљивог филма Кончаловског светску премијеру у главном такмичарском програму имао је и дугометражни документарни филм „Путовање времена: Животни пут” легендарног Теренска Малика, визуелно фасцинантни поетски омаж мајци природи и планети Земљи. Овај сложени и дугогодишње припремани истраживачко-филмски пројекат о настанку планете Земље и живота на њој, рађен је у сарадњи са каналом „Национална географија” у две верзије. Једна је краћег трајања, пуна чињеница и статистике, са Бредом Питом као наратором (и једним од продуцената) и та је намењена телевизијској експлоатацији. Друга је ова поетска верзија са Кејт Бланчет као наратором, намењена пре свега биоскопским гледаоцима, међу којима ћете бити и ви када дистрибутерска кућа „Мегаком филм” која га је откупила за Србију одлучи да га покаже.

У трци за „Златног лава” је и мексички филм „Дивља област” („The Untamed”) надареног Амата Ескалантеа („Крв”, „Копилад”, „Хело“), већ награђиваног на Канском фестивалу. Овога пута Ескаланте „плива” кроз жанр хорора, суочавајући своје несрећне младе јунаке са сопственим сексуалним опредељењима, инхибицијама, страховима од одбацивања, неприхватања и презрења, што је све (непотребно) „стрпао” у тело љигавог и застрашујућег чудовишта...

За разлику од Амата Ескалантеа чилеански редитељ Пабло Ларен („Тони Манеро”, „Но”, „Клуб“) максимално се држи реалности, али не своје земље већ Америке. Ларен је сада потписао режију холивудског филма „Џеки” са којим се увеличава лик Жаклине Кенеди, америчке прве даме и супруге убијеног председника Џона Ф. Кенедија. Ово је прича о Џеки која се бори са траумама и боли, бори да утеши своју децу и дефинише историјску заоставштину свог супруга, успут покушавајући да спозна ко је и какав он био. Радња овог филма у којем је Натали Портман веома убедљива у лику Џеки Кенеди догађа се у три дана после велике трагедије. То је Ларену било довољно да осветли лик једне од најсликанијих жена 20. века, жене о којој су написане толике књиге, а о којој се и данас тако мало зна.

И други француски редитељ у конкуренцији – Стефан Бризе, баш попут Озона, држи се прошлости и костимиране период драме, као да све оно што чини француску реалност последњих година уопште не постоји. Бризе је под истим насловом начинио филмску адаптацију романа „Један живот” Гија де Мопасана (о жени која не може да се отргне од сигурности детињства), начинивши, са становишта филмске естетике и режије, дело за велико поштовање. Можда чак и за једну од награда.

Јутрос је виђен и претпоследњи филм у главном такмичарском програму и последњи од три италијанска филма који се ове године такмиче за „Златног лава”. Реч је о филму „Ови дани” Ђузепеа Пичонија који је већим делом сниман у Београду. У причи о четири другарице од којих се свака на свој начин опрашта од дана безбрижности и суочава са наступајућим данима животних проблема, Пичони је нашао место и за чувену акцију „окупација” београдског биоскопа „Звезда”. Али, и за једног од лидера ове културне акције – нашу редитељку Мину Ђукић („Непослушни“) која у Пичонијевом филму има веома убедљиво одиграну улогу...

Данас се као последњи такмичарски филм у главном програму званично приказује „На млијечном путу” Емира Кустурице. У суботу вече знаће се ко је освојио „Златног лава” 73. Мостре.