Nebeski raj ima miljenike

Venecija, Lido – Sa kakvom je lakoćom „Raj” Andreja Končalovskog sinoć u drugi plan potisnuo sve do sada viđeno u glavnom takmičarskom programu 73. Venecije. Crno-belim filmom rusko-nemačke koprodukcije, vizuelne snage koja rame uz rame stoji sa snagom filmske priče o holokaustu, Končalovski je samo potvrdio zašto je majstor filmske režije.

Holokaustu kao večnoj temi Končalovski je kao reditelj, scenarista i producent pristupio na misaono originalni način. Služeći se estetikom i stilom ruskih filmskih klasika, pripoveda o jednom od najstrašnijih trenutaka u istoriji naših generacija – usponu nacističke stranke i istrebljenju miliona Jevreja i svih drugih koji se nisu uklapali u nacistički ideal „savršenog nemačkog raja” na zemlji. Slika taj „raj” kao odraz 20. veka ispunjenog velikim iluzijama, a sahranjen je u ruševinama. Tako vispreno podseća na činjenicu da je čovečanstvo sposobno za zlo i jasno ukazuje da se to ne odnosi samo na prošlost, već da ista vrsta radikalnog razmišljanja preti i danas da ugrozi živote i bezbednost širom sveta.

Končalovski sve to čini kroz priču o tri osobe: ruskoj aristokratkinji i imigrantkinji Olgi, članici francuskog pokreta otpora uhapšenoj u Parizu zbog sakrivanja jevrejske dece; nemačkom kolaboracionisti Žilu, francuskom isledniku kojem je dodeljen Olgin slučaj što se završava njenim slanjem u koncentracioni logor i o visokom SS oficiru Helmutu, pripadniku nemačke intelektualne elite, zaduženom za kontrolu kolega oficira u logoru koji je jednom davno, dok su se družili u Toskani, bio zaljubljen u Olgu...

Svo troje svojih junaka Končalovski je stavio pred božji sud, gde ih je potpuno ogolio i kao likove do detalja razradio i motivisao. Nijedno od njih troje nije anđeo. To su ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, slabostima, nesigurnostima, ličnom istorijom i životnim zabludama. Ima među njima mnogo sličnosti. Možda najviše zbog gotovo istovetnog poimanja „zemaljskog raja” (bez Jevreja).

Međutim, odlazak u nebeski raj bog će dozvoliti samo Ruskinji Olgi. I možda je upravo to najviše „nažuljalo” austrijskog kolegu koji jeste na kraju filma aplaudirao, ali i nervozno i prilično glasno prokomentarisao da je ovo „putinovski film”, a francuske koleginice su se povremeno meškoljile tokom projekcije. Sa stanovišta suočavanja sa zajedničkom evropskom istorijom i prošlošću ovo je žestok film koji hvata za gušu. Sa stanovišta evropske današnjice „Raj” je opominjući film, koji jasno kaže da se aktuelnoj retorici mržnje može suprotstaviti jedino korišćenjem snage ljubavi, željom da se pobedi zlo i znanjem da se ono što je jednom bilo može ponoviti u bilo kojem trenutku. Opasnost je u nespremnosti da se zna, u nagonu da se zaboravi i u neverici da se sve ovo (holokaust) stvarno desilo, podseća Končalovski na reči nemačkog filozofa Karla Jaspersa. Izuzetan film.

Pre ovako ubedljivog filma Končalovskog svetsku premijeru u glavnom takmičarskom programu imao je i dugometražni dokumentarni film „Putovanje vremena: Životni put” legendarnog Terenska Malika, vizuelno fascinantni poetski omaž majci prirodi i planeti Zemlji. Ovaj složeni i dugogodišnje pripremani istraživačko-filmski projekat o nastanku planete Zemlje i života na njoj, rađen je u saradnji sa kanalom „Nacionalna geografija” u dve verzije. Jedna je kraćeg trajanja, puna činjenica i statistike, sa Bredom Pitom kao naratorom (i jednim od producenata) i ta je namenjena televizijskoj eksploataciji. Druga je ova poetska verzija sa Kejt Blančet kao naratorom, namenjena pre svega bioskopskim gledaocima, među kojima ćete biti i vi kada distributerska kuća „Megakom film” koja ga je otkupila za Srbiju odluči da ga pokaže.

U trci za „Zlatnog lava” je i meksički film „Divlja oblast” („The Untamed”) nadarenog Amata Eskalantea („Krv”, „Kopilad”, „Helo“), već nagrađivanog na Kanskom festivalu. Ovoga puta Eskalante „pliva” kroz žanr horora, suočavajući svoje nesrećne mlade junake sa sopstvenim seksualnim opredeljenjima, inhibicijama, strahovima od odbacivanja, neprihvatanja i prezrenja, što je sve (nepotrebno) „strpao” u telo ljigavog i zastrašujućeg čudovišta...

Za razliku od Amata Eskalantea čileanski reditelj Pablo Laren („Toni Manero”, „No”, „Klub“) maksimalno se drži realnosti, ali ne svoje zemlje već Amerike. Laren je sada potpisao režiju holivudskog filma „Džeki” sa kojim se uveličava lik Žakline Kenedi, američke prve dame i supruge ubijenog predsednika Džona F. Kenedija. Ovo je priča o Džeki koja se bori sa traumama i boli, bori da uteši svoju decu i definiše istorijsku zaostavštinu svog supruga, usput pokušavajući da spozna ko je i kakav on bio. Radnja ovog filma u kojem je Natali Portman veoma ubedljiva u liku Džeki Kenedi događa se u tri dana posle velike tragedije. To je Larenu bilo dovoljno da osvetli lik jedne od najslikanijih žena 20. veka, žene o kojoj su napisane tolike knjige, a o kojoj se i danas tako malo zna.

I drugi francuski reditelj u konkurenciji – Stefan Brize, baš poput Ozona, drži se prošlosti i kostimirane period drame, kao da sve ono što čini francusku realnost poslednjih godina uopšte ne postoji. Brize je pod istim naslovom načinio filmsku adaptaciju romana „Jedan život” Gija de Mopasana (o ženi koja ne može da se otrgne od sigurnosti detinjstva), načinivši, sa stanovišta filmske estetike i režije, delo za veliko poštovanje. Možda čak i za jednu od nagrada.

Jutros je viđen i pretposlednji film u glavnom takmičarskom programu i poslednji od tri italijanska filma koji se ove godine takmiče za „Zlatnog lava”. Reč je o filmu „Ovi dani” Đuzepea Pičonija koji je većim delom sniman u Beogradu. U priči o četiri drugarice od kojih se svaka na svoj način oprašta od dana bezbrižnosti i suočava sa nastupajućim danima životnih problema, Pičoni je našao mesto i za čuvenu akciju „okupacija” beogradskog bioskopa „Zvezda”. Ali, i za jednog od lidera ove kulturne akcije – našu rediteljku Minu Đukić („Neposlušni“) koja u Pičonijevom filmu ima veoma ubedljivo odigranu ulogu...

Danas se kao poslednji takmičarski film u glavnom programu zvanično prikazuje „Na mliječnom putu” Emira Kusturice. U subotu veče znaće se ko je osvojio „Zlatnog lava” 73. Mostre.