Мој идеал је Славко Штимац

Венеција, Лидо – Цео дан тај био је као на покретној траци, обасут пажњом светских медија. Сусрет с Емиром Кустурицом догодио се на тераси хотела легендарног хотела „Хунгарија”, филмичне фасаде, у којем се наставио разговор започет на страницама „Политике” током августа, пре почетка најстаријег филмског фестивала на свету, на којем је још као двадесетседмогодишњак, филмом „Сјећаш ли се Доли Бел”, уз награду освојио велики филмски свет.

Непосредно пред вечерњу светску премијеру у палати Гранде и пре самог доласка Милорада Додика, премијера Републике Српске на тај свечани чин, разговарамо о његовој глуми више него о његовој режији, јер се управо као глумац „изистински” пољубио с Моником Белучи, и то тако да се од страсти распао кућерак у којем се тај пољубац десио.

У чему сте се ви препознали у лику Косте?

Има један филм који се тиче звезда и зове се „Млечни пут”, а онда ми је Никита Михалков једном испричао причу, у чију веродостојност нисам никада улазио, о војнику кога је у Авганистану спасла змија. А онда сам схватио да је Млечни пут заправо Римски пут, односно да је то пут живота. Крећући се по том путу живота, чак и натуршчик као што сам ја, са својим евентуалним богатством унутрашњег живота, може да буде довољан да направи трансфер у велику љубавну причу. Шта је у овом мом случају пресудно? Мислим да се моје читање народне поезије и свега што чини несрећне нереализоване љубави пренело на овај филм, који је најснажнији у свом закључку – да је човек који се жртвује за љубав које нема јачи симбол за све те љубави када двоје живе заједно. Толико је та парабола о љубави успела у овом филму, у тој мери у којој је Млечни пут био појам преко којег су се Коста и Млада спојили.

Она је, бежећи од смрти, доведена другом човеку, а у Косту је заљубљена друга жена – Милена?

Да, а оно што ми се свиђа у поступку је што је та млада жена, та луда гимнастичарка Милена енормном енергијом али и нежношћу у себи, својом одлуком скренула ток радње и одвела Косту у катастрофу. Јер, људи који су продали Младу – Монику, из избеглиштва да би је удали за зликовца покушавају да јој кажу да постоји интернационална потера за њом, а Милена, пијана и разиграна, каже: „Биће свадбе!” То је та типична балканска трагедија – биће, па шта кошта. Драго ми је што је, упркос свему, све то у романтичном смислу условило љубавни филм.

Има једна важна реченица у филму, коју изговара Моника у лику Младе, а то је да је лепота њено проклетство, што није и ваш проблем, у смислу да и нисте неки глумачки лепотан?

Ха, ха... Тако је! Моника Белучи је икона савремене цивилизације. Она није икона у оном смислу да пушта сузу и да је нацртана. Она је икона у оном смислу у којем савремени свет ствара те иконе као жене које су на насловним страницама, сексепилне особе које се скидају и тако даље. Оно што сам ја хтео с њом да урадим урадио је давно Хајрудин Шиба Крвавац с Миљом Вујановић. Она се увелико скидала, а он јој је дао мантију да се у њу обуче. То сам и ја урадио овде. То је филм у којем се инстинктивни свет хвата у погледима и акцијама, а не у изведби оног што Мики Манојловић дивно каже у једном тренутку у филму: „Ти си први мушкарац мојој сестри или је то можда био секс неокаљан љубављу”. Дакле, није ни једно ни друго, већ треће. Још постоји стид и веома старомодан начин на који мушкарац види жену.

И како је види?

Оно што је можда најјаче у овом филму јесте што је он моја посвета женама, у којој су оне много јаче и много снажније од мушкараца, што је негде и тачно.

Како сте и када Слободу Мићаловић открили као глумицу неопходну за овај филм?

Слобода Мићаловић је даровита глумица, која је углавном играла у серијама у којима јој, као ни Моники, није била пружена прилика да отвори ту октаву својих могућности. У серијама је играла на једном тону а видело се да постоји огроман потенцијал да развије све што може. У филму „На Млијечном путу” она као готово мушкобањаста гимнастичарка, кад падне у постељу, постаје нежна као најнежније дете.

У коликој је мери редитељ Кустурица водио и контролисао глумца Кустурицу, као што је све друге глумце водио до глумачких чуда? Мора да је све то било тешко?

Ужасно! Уопште не могу да разумем људе који тако раде. Мени после оваквог искуства не пада више на памет да нешто слично радим. Вероватно ћу снимити још неколико филмова, али ми више не пада на памет да режирам филм у којем глумим. То трансцендирање, то прескакање, није ништа друго до губљења контроле, а она је спасавана захваљујући сарадњи с (монтажером) Мићом Зајцем, којем сам слао снимљене материјале да их гледа и монтира и да ми каже о чему је ту реч.

А реч је о?

Сведена глума је најјаче оружје које сам могао да имам. Мој идеал је Славко Штимац! Морам да признам да сам све време мислио како да нешто што је нестандардизовано у српском филму, а то је глума Славка Штимца, постане антипод ономе што је јефтино у српској глуми, а то су ти фрајерски улази с благим шамарањем и преузимањем сцене на себе. Код Славка је то било увек феноменално, утолико што је он својом мирноћом и сведеношћу купио енергију другима и најчешће био центар. Најбољи пример за то је он у филму „Сјећаш ли се Доли Бел”...

И ви сте сведени у филму о две жене које воле истог мушкарца?

То му дође као некакав обрнути „Жил и Џим”. Оно што је важно за овај филм јесте да ми живимо у ратном окружењу, свет је изгубио саосећање с онима који страдају, а у исто време, још од деведесетих, рат траје, гори. Ако је филм добро прихваћен у Венецији, то је сигурно зато што је ратна тема, а ово је ратна бајка, заправо њихов савремени живот.

Зашто нема Микија Манојловића данас на Лиду?

Овај пут организовала је продуценткиња Паула Вакаро и ми смо већ потрошили све њене залихе, а и моје. Овај филм је по трошковима прешишао све остале, тако да је дошло до сужавања списка присутних на Лиду. Мики Манојловић је одличан у филму! То сте видели.