Повратак „Отпора”?

Када су се Симон Симоновић и другари самопозвали код премијера Војислава Коштунице на кафу и разговор и када их је полицајац спречио у тој намери, могло се помислити да је бар један од тројице-четворице припадника покрета „Европа нема алтернативу” некада био у „Отпору”.

Отпоровска је била њихова младост, акција – идемо код премијера кући и носимо му кафу и ратлук, коначно и полиција која прекида представу не дозвољавајући студентима ни да зазвоне на интерфон зграде у којој живи премијер.

Али, акција којима се скреће пажња на сопствене ставове није био лишен ни забрањени „Образ”, а њих практикују и странке. Довољно је само сетити се представе коју је извео Александар Вучић с радикалима када је Улицу Зорана Ђинђића прекрштавао у Улицу Ратка Младића или када је радикалска омладина донела пред Председништво Србије вреће с новцем.

Ту спољну сличност имају и акције Студентске асоцијације Србије или Форум српских националиста. Први су присталице ЕНА који су се окупљали пред шетњу „Србија не сме да стане” и засипали пролазнике лецима на којима је писало: „Достојанство нема алтернативу”, „Будућност Србије је у Србији” и „Да ли смо спремни да живимо у ЕУ без идентитета и равноправности”. Други су лепили по граду плакате којима су честитали рођендан Ратку Младићу, оптуженом за убиство 7.000 људи у Сребреници и покушавали да на неки од новобеоградских надвожњака окаче 22 метра дуг транспарент са истом поруком.

Социолог Владимир Вулетић саопштава карактеритику сваког покрета: он промовише један циљ или једну вредност, док странке имају много и имају сасвим чврсту организацију и хијерархију за разлику од покрета. „Политичке странке из тактичких разлога мењају циљеве, а покрети их не могу мењати јер би престали да постоје”, каже он.

Размишљајући о сличностима и разликама овдашњих покрета Вулетић каже „’Образ’ је сличнији Европи, јер је ’Отпор’ имао конкретан циљ, а ’Образ’ промоцију одређеног типа вредности. И једни и други су имали акције и перформансе, али су вредности за које се залажу различите”. По њему је жеља за променом суштинска сличност између „Отпора” и ЕНА. Али, у тој сличности крије се и разлика. „Циљ ’Отпора’ је био промена режима, а Европа наглашава европске вредности и њихову промоцију”, каже Вулетић.

Срђа Поповић, члан Демократске странке, један од лидера „Отпора” и коаутор књиге о ненасилној борби, налази сличности између ЕНА и „Отпора” у неколико чињеница: „Покрет је аутентичан и шаље добру поруку, која је важна на политичкој сцени. Пример је намера ЕНА да постави нови прозор на амбасади Словеније полупан у дану одржавања митинга ’Косово је Србија’. ’Отпор’ је био црно-бели а такви су и они. Они размишљају и делају и обраћају се и домаћој и иностраној публици.” 

Поповић се слаже с Вулетићем да је жеља за променом суштинска сличност између „Отпора” и ЕНА.

„Чим се појави покрет значи да нешто фали, да нешто није у реду у друштву. Срби имају шта да изгубе јер су нешто добили за ових осам година. И зато је ЕНА аутентични крик генерације коју су сви прогласили изгубљеном. Они су показали ново лице Србије и то је оно што подсећа на ’Отпор’”, каже Поповић.

Симон Симоновић, двадесетпетогодишњи студент ФПН-а, активиста покрета „Европа нема алтернативу”, признаје да су се консултовали с многим људима, па и онима из „Отпора”.

Као и „Отпор” и ЕНА прати прича да иза њега стоји нека политичка партија, у овом случају ЛДП или ДС. Симоновић то одлучно негира. Каже да их има десетак најактивнијих и још 20–30 волонтера и закључује: „Наше акције мало коштају а много вреде”.

Најпрепознатљивије лице ЕНА неће се баш потпуно сложити са социологом Вулетићем по коме је сасвим је различит и контекст у коме су се појавили „Отпор” и ЕНА: „’Отпор’ је деловао у ауторитарном режиму и било је опасно бити његов члан”. Симоновић ће рећи да су њима забрањивани скупови, баш као и Женама у црном и да су им из САС-а стизале отворене претње да ће бацати „молотовљеве коктеле” на њихов скуп због чега су и одустали од акције.

Можда је кључна разлика између ЕНА и „Отпора” у степену репресије којој су изложени. Симоновић и другари су успели да се неколико пута прошетају Београдом, да поставе постер Барака Обаме наспрам билборда с Џоном Кенедијем, однесу хиљаду белих ружа на гроб Зорана Ђинђића. ЕНА није могао да одржи скуп о Зорану Ђинђићу, да замени прозоре на амбасади Словеније, да пије кафу с Коштуницом... Али, ваљда су и власти научиле да није лако спутати побуњену младост.