Шумадијски блуз: не још, значи – да

Ако Ивица Дачић хитно реагује на самоувереност Томислава Николића да ће освојити још један председнички мандат и ако истакне да је још рано говорити о избору за новог станара на Андрићевом венцу, то је онда сигуран знак да се кампања увелико захуктава.

Чим Ивица каже да је рано говорити о томе, а он се самокандидовао пре готово годину дана, нема дилеме да је то потврда да су почетком овог септембра зазвонила два звона. Једно за полазак деце у школу.

И друго за полазак у председничку кампању. У политичким кулоарима се одавно праве комбинаторике, наручују истраживања, решава једначина која, заправо, има само једну непознату: да ли ће се Александар Вучић ипак кандидовати, како то већ сумња Воја Шешељ који је, наравно, попут Ивице, осетио потребу да с нешто више разорне реторичке артиљерије избомбардује шефа државе, покушавајући да начне изненада пробуђено самопоуздање свог кума и војводе.

Како су својевремено, истовремено с Вучићевом тврдњом да се неће кандидовати за председника, појавила истраживања да би он био сигуран победник – само када би хтео – остала је сумња да се, под извесним околностима, премијер ипак може предомислити.

Једини разлог за његову кандидатуру, који ће он, наравно, задржати само за себе, јесте уверење да Тома, или неки други кандидат у напредњачкој резерви, попут Николе Селаковића или Зоране Михајловић, српске верзије Колинде, неће бити сигуран победник маја 2017. године.

Вучић зна да кандидат који има његову подршку мора да победи. Сваки други резултат би представљао почетак нарушавања његове, за сада непробојне ауре. То су знали Ивица Дачић и Расим Љајић када су се давно самоуписали у кандидате. Разлог за то је био њихов непревазиђени трговачки таленат. Кандидатурама су обезбедили место у влади, тако да се чини да из Немањине има више председничких кандидата него из опозиције.

Ивичина и Расимова порука је била јасна. У њима део бирача може видети алтернативу кандидату грађанске опције коју за сада циља омбудсман Саша Јанковић, те га они могу додатно ослабити, или би својом појавом дезоријентисали јавно мњење и тиме чували леђа главном Вучићевом кандидату.

И ако се догоди да буде играо соло, Ивица с огромним искуством и с више политичких живота него мачка, која је показала да се храни бананама и преживљава без ваздуха у коферу, представља већи потенцијал од заштитника грађана. Саша је свакако бољи избор од некога из екипе међусобно посвађаних демократа, али је његов хендикеп непрепознатљивост у предграђима великих градова и селендрама где ретко пролазе кандидати које производи београдски круг двојке.

Председник САНУ Владимир Костић је изричито рекао да одбија сваку помисао на кандидатуру. Мудри др Костић, као искусни неуролог, зна како функционише нервни систем у Срба, а нарочито њихових народних представника, те је схватио како је извесније да би на крају кампање постао сам себи пацијент, уместо да буде председник државе.

Сваки стратег политичких кампања би, међутим, пожелео да има Љајића као производ који треба избрендирати и понудити га бирачком тржишту, јер би евентуална помисао да Бошњак постане председник Србије, а Расим, узгред, има више подршке међу Србима него међу својима, лепо одјекнула у многим амбасадама.

Зато, када видите да Ивица или Расим скачу у ладан Дунав, скачите и ви. Не питајте зашто. То њих двојица боље знају и зато не брините за своју судбину. Чак и ако престанете да дишете, ви сте само прешли у други облик живота. У најгорем случају, претворићете се у златну рибицу. Та рибица ће, ако је реч о Ивици, понудити да се одрекне своје кандидатуре у знак коалиционог мира и просперитета, уз званичну подршку црвених кандидату СНС-а. Потом ће то учинити и Расим. То може бити стратегија за победу којој се могу испречити Војислав Шешељ и Бошко Обрадовић из „Двери” који су спремни за кампању.

Пошто је појео Хашки трибунал и вратио се у отаџбину по шампите, Воја Шешељ као десерт своје политичке каријере ипак сања велики канабе у Андрићевом венцу. Али, према последњој изјави, зна што и сви остали: не зна шта је одлучио Вучић!

Није Тома узалуд, изрекавши већ легендарно „нот јет” (не још), осим што је показао да енглески говори боље од Ивице, Србима већ сутрадан послао још једну поруку – да је Шумадинац, ипак, лукаво биће и да се „не још”, претворило у „да”. Значи ли то да се договорио с Вучићем или је његова намера да уђе у борбу за други мандат, шумадијски блуз којим ће извући подршку од премијера?

Када се Тома одрекао функције председника странке и препустио је свом наследнику, стављајући себе у уставни оквир слабог шефа државе, у односу на владу и парламент, учинио је потез достојан сваког поштовања. Тако је постао антитеза Борису Тадићу, који је, халапљиво зграбивши сву власт, демократе за дуго време одвојио од ње.

Али, када су Тома и Вучић пуштали сузу док се Тома патетично одрицао места шефа напредњака, и он и Вучић су знали како ће много касније трачарити како су, пре тога, секли црни лук. Званично, они нису у сукобу. Незванично, ни један ни други нас нису убедили у ово прво.

Пет година, колико траје председнички мандат, Тома је углавном мирно провео штанцујући ордење и делећи их као бомбоне. Али, ко је веровао да ће се његове политичке амбиције задовољити само једним мандатом, пошто је срео вољеног Путина, сликао се с Обамом, одликовао посмртно друга Чавеза, амнестирао џепароше и ко је веровао да ће му се баш фућкати ако остане и „Тома без земље”, када је већ остао и без странке – тај не разуме тајну шумадијског карактера.

Они се тешко мире са судбином да им је предодређена судбина да вечно буду у улози броја „два”. Најпре је Тома био иза Шешеља, потом Бориса и сада Вучића. Његов излет у „броја један” није трајао дуго, али је омогућио свима све остало. Хоће ли му се Вучић одужити својом подршком?

У тврђави у Бајчетини, уз чашицу томоваче, Тома зна да се у његову судбину могу умешати чак и Уједињене нације. Ако Вук Јеремић не постане генерални секретар Светске организације, можда потражи утеху на његовом канабету? То би, међутим, значило да Вук не жели да постане Тома, већ Вучић, што би Вучића натерало да се понаша као вук.

Тако се испоставља да велики свет, често из нехата, умеша прсте у избор Срба.