Очи и уши Америке на Рајни

Шездесетогодишњица постојања немачке обавештајне службе БНД није обележена као што је претходно наумљено.

У јубиларној 2016. години влада је спровела радикалне структурне реформе које, критички посматрано, заслужују оштрију дефиницију: у коментарима који се овог лета појављују на ступцима немачке штампе истакнуто је да такозвана реформа подсећа на чистке које, с времена на време, спроводе ауторитарни режими.

Смењен је комплетни оперативни врх, с председником Герхардом Шиндлером на челу, а овлашћења да самостално дејствује и о томе накнадно обавештава владу су укинута.

Бундестаг је 8. јула изгласао закон којим се та служба ставља под апсолутну контролу владе и парламента.

Званично, БНД ће од 1. јула 2017. морати да тражи дозволу за све обавештајне активности које намерава да спроведе.

Незванично, међутим, овај закон се већ сада спроводи у пракси. Наиме, на чело обавештајне организације доведен је Бруно Кал, 53-годишњи правник који не потиче из обавештајног окружења, већ из владиних кругова.

То је за булеварску штампу био добродошао повод за наслове, попут: „Енџи води БНД” и „Ангела је нови немачки Џемс Бонд”.

Ипак, канцеларка Ангела Меркел погрешно је „унапређена” у шпијуна нације. Бруно Кал је „само” дугогодишњи референт и десна рука министра финансија Волфганга Шојблеа, за кога се у обавештајним круговима у Пулаху и Берлину каже да је отац реформе – али по америчком упутству.

Кључна теза критичара, не само из редова опозиције, већ и из кругова владе, гласи да ће немачка обавештајна служба, упркос реформама, и даље остати филијала америчке ЦИА и НСА.

Другим речима, у пракси ће ова моћна обавештајна организација и даље дејствовати као савезник америчких обавештајних служби широм света, али о нивоу сарадње више неће одлучивати њен шеф већ влада у Берлину.

Директни повод за реформу била је свеобухватна обавештајна афера која је још од 2013. године потресала Немачку: БНД није обављао само „прљаве послове” за америчке службе широм света, већ је шпијунирао сопствене грађане, укључујући и чланове владе, па и саму канцеларку Ангелу Меркел.

Мада је афера избила на видело захваљујући открићима која је Едвард Сноуден пласирао из Москве, могло би се закључити да је скандал био у интересу Американца.

Тим пре што је Национална безбедносна агенција САД (НСА) у јеку афере у интерном извештају похвалила немачки БНД као „кључног” партнера Американаца, од Авганистана до Европе и до саме Немачке. Његовом доскорашњем председнику Шиндлеру одала је признање да се заузео против пооштравања закона за заштиту приватности у Немачкој и ЕУ.

Шта је, дакле, био прави разлог америчког „разоткривања” послушног савезника?

САД су по завршетку Другог светског рата склопиле „мировни споразум с тадашњим кључним обавештајцем Хитлерове немачке Рајхардом Геленом – са фиреровим оком за Исток”.

Заједно са шпијунима и официрима нацистичког Абвера који су ангажовани по Геленовом избору, Американци су основали „Организацију Гелен” и тако искористили обавештајна сазнања и ресурсе нацистичке Немачке у хладном рату против Русије.

Посебно је била од користи немачка обавештајна мрежа на Блиском истоку, формирана још у предвечерје Првог светског рата, с централом у Дамаску, која је све до преврата у Либији и рушења Муамера Гадафија била ударна „обавештајна песница” САД.

До проблема у односима америчких и немачких служби дошло је после уједињења две Немачке, од када је БНД све више тежио самосталности. Остатак је познат: немачка „аутономашка групација” унутар БНД-а увучена је у замку „недозвољене сарадње” с америчким службама.

На крају, принудно је отпуштен из службе безмало комплетни оперативни врх те организације, а председнику Герхарду Шиндлеру понуђене су две опције. Могао је добровољно да поднесе оставку или да буде принудно послат у пензију.

БНД ће дакле, уз благослов Бундестага и немачке владе, и даље остати „Око и уво САД на Рајни” и широм света. У самој Немачкој, међутим, америчке обавештајне интересе штитиће друге службе. Пре извесног времена то је индиректно потврдио тадашњи шеф немачке службе унутрашње безбедности Ханс Георг Мазен.

Признао је да Американци обучавају његове службенике како да користе шпијунски софтвер за масовни надзор електронских комуникација, развијен у САД за немачке потребе. Мазен је рекао да се програм користи „само у експерименталне сврхе”.

Приде, немачка служба БСИ, која одобрава комерцијалну употребу заштитних програма за шифрирање, заштиту од вируса и од упада хакера, прослеђује све податке Американцима – пре него што стави печат на дозволу за коришћење. Ти програми се користе и у Србији.

Како ствари стоје, европски, али и амерички политичари, требало би да се дубоко замисле кога и када надзиру и где су границе прихватљивости шпијунаже која подсећа на времена кад је ширење вести „испод руке” одлучивало о судбинама људи. Стара пракса да се сваки домар „унапређује” у полицијског доушника данас је замењена напредном технологијом, али су последице остале исте.

КАРЛОВ УГАО

• Неки тајни агенти носе на реверу беџ ДБ-а.

• Узалуд нас шпијунирају. Не могу да сазнају о нама оно што ни ми сами не знамо.

• И ја сам праћен. У кладионици ме прати баксуз.

• Србија је пуна Чворовића, само се другачије презивају.

• Нека легална прислушкивања телефона имају чак и судски налог.

• Ако председнику снимају међународне разговоре, где налазе преводиоца за тај језик?

• Наши шпијуни су овог лета нагрнули на хрватско приморје, а хрватски на Гучу и Егзит.

• И премијер течно говори енглески, па није шпијун.

• Ако је и генерал страни агент, шта ће тек обичан редов.

• Ако ме дуже прислушкују, схватиће.

Драгутин Минић Карло