Oči i uši Amerike na Rajni

Šezdesetogodišnjica postojanja nemačke obaveštajne službe BND nije obeležena kao što je prethodno naumljeno.

U jubilarnoj 2016. godini vlada je sprovela radikalne strukturne reforme koje, kritički posmatrano, zaslužuju oštriju definiciju: u komentarima koji se ovog leta pojavljuju na stupcima nemačke štampe istaknuto je da takozvana reforma podseća na čistke koje, s vremena na vreme, sprovode autoritarni režimi.

Smenjen je kompletni operativni vrh, s predsednikom Gerhardom Šindlerom na čelu, a ovlašćenja da samostalno dejstvuje i o tome naknadno obaveštava vladu su ukinuta.

Bundestag je 8. jula izglasao zakon kojim se ta služba stavlja pod apsolutnu kontrolu vlade i parlamenta.

Zvanično, BND će od 1. jula 2017. morati da traži dozvolu za sve obaveštajne aktivnosti koje namerava da sprovede.

Nezvanično, međutim, ovaj zakon se već sada sprovodi u praksi. Naime, na čelo obaveštajne organizacije doveden je Bruno Kal, 53-godišnji pravnik koji ne potiče iz obaveštajnog okruženja, već iz vladinih krugova.

To je za bulevarsku štampu bio dobrodošao povod za naslove, poput: „Endži vodi BND” i „Angela je novi nemački Džems Bond”.

Ipak, kancelarka Angela Merkel pogrešno je „unapređena” u špijuna nacije. Bruno Kal je „samo” dugogodišnji referent i desna ruka ministra finansija Volfganga Šojblea, za koga se u obaveštajnim krugovima u Pulahu i Berlinu kaže da je otac reforme – ali po američkom uputstvu.

Ključna teza kritičara, ne samo iz redova opozicije, već i iz krugova vlade, glasi da će nemačka obaveštajna služba, uprkos reformama, i dalje ostati filijala američke CIA i NSA.

Drugim rečima, u praksi će ova moćna obaveštajna organizacija i dalje dejstvovati kao saveznik američkih obaveštajnih službi širom sveta, ali o nivou saradnje više neće odlučivati njen šef već vlada u Berlinu.

Direktni povod za reformu bila je sveobuhvatna obaveštajna afera koja je još od 2013. godine potresala Nemačku: BND nije obavljao samo „prljave poslove” za američke službe širom sveta, već je špijunirao sopstvene građane, uključujući i članove vlade, pa i samu kancelarku Angelu Merkel.

Mada je afera izbila na videlo zahvaljujući otkrićima koja je Edvard Snouden plasirao iz Moskve, moglo bi se zaključiti da je skandal bio u interesu Amerikanca.

Tim pre što je Nacionalna bezbednosna agencija SAD (NSA) u jeku afere u internom izveštaju pohvalila nemački BND kao „ključnog” partnera Amerikanaca, od Avganistana do Evrope i do same Nemačke. Njegovom doskorašnjem predsedniku Šindleru odala je priznanje da se zauzeo protiv pooštravanja zakona za zaštitu privatnosti u Nemačkoj i EU.

Šta je, dakle, bio pravi razlog američkog „razotkrivanja” poslušnog saveznika?

SAD su po završetku Drugog svetskog rata sklopile „mirovni sporazum s tadašnjim ključnim obaveštajcem Hitlerove nemačke Rajhardom Gelenom – sa firerovim okom za Istok”.

Zajedno sa špijunima i oficirima nacističkog Abvera koji su angažovani po Gelenovom izboru, Amerikanci su osnovali „Organizaciju Gelen” i tako iskoristili obaveštajna saznanja i resurse nacističke Nemačke u hladnom ratu protiv Rusije.

Posebno je bila od koristi nemačka obaveštajna mreža na Bliskom istoku, formirana još u predvečerje Prvog svetskog rata, s centralom u Damasku, koja je sve do prevrata u Libiji i rušenja Muamera Gadafija bila udarna „obaveštajna pesnica” SAD.

Do problema u odnosima američkih i nemačkih službi došlo je posle ujedinjenja dve Nemačke, od kada je BND sve više težio samostalnosti. Ostatak je poznat: nemačka „autonomaška grupacija” unutar BND-a uvučena je u zamku „nedozvoljene saradnje” s američkim službama.

Na kraju, prinudno je otpušten iz službe bezmalo kompletni operativni vrh te organizacije, a predsedniku Gerhardu Šindleru ponuđene su dve opcije. Mogao je dobrovoljno da podnese ostavku ili da bude prinudno poslat u penziju.

BND će dakle, uz blagoslov Bundestaga i nemačke vlade, i dalje ostati „Oko i uvo SAD na Rajni” i širom sveta. U samoj Nemačkoj, međutim, američke obaveštajne interese štitiće druge službe. Pre izvesnog vremena to je indirektno potvrdio tadašnji šef nemačke službe unutrašnje bezbednosti Hans Georg Mazen.

Priznao je da Amerikanci obučavaju njegove službenike kako da koriste špijunski softver za masovni nadzor elektronskih komunikacija, razvijen u SAD za nemačke potrebe. Mazen je rekao da se program koristi „samo u eksperimentalne svrhe”.

Pride, nemačka služba BSI, koja odobrava komercijalnu upotrebu zaštitnih programa za šifriranje, zaštitu od virusa i od upada hakera, prosleđuje sve podatke Amerikancima – pre nego što stavi pečat na dozvolu za korišćenje. Ti programi se koriste i u Srbiji.

Kako stvari stoje, evropski, ali i američki političari, trebalo bi da se duboko zamisle koga i kada nadziru i gde su granice prihvatljivosti špijunaže koja podseća na vremena kad je širenje vesti „ispod ruke” odlučivalo o sudbinama ljudi. Stara praksa da se svaki domar „unapređuje” u policijskog doušnika danas je zamenjena naprednom tehnologijom, ali su posledice ostale iste.

KARLOV UGAO

• Neki tajni agenti nose na reveru bedž DB-a.

• Uzalud nas špijuniraju. Ne mogu da saznaju o nama ono što ni mi sami ne znamo.

• I ja sam praćen. U kladionici me prati baksuz.

• Srbija je puna Čvorovića, samo se drugačije prezivaju.

• Neka legalna prisluškivanja telefona imaju čak i sudski nalog.

• Ako predsedniku snimaju međunarodne razgovore, gde nalaze prevodioca za taj jezik?

• Naši špijuni su ovog leta nagrnuli na hrvatsko primorje, a hrvatski na Guču i Egzit.

• I premijer tečno govori engleski, pa nije špijun.

• Ako je i general strani agent, šta će tek običan redov.

• Ako me duže prisluškuju, shvatiće.

Dragutin Minić Karlo