Има ли Србија пријатеље у Европи?

Током ове недеље, председник српске владе иде у државну посету Француској, земљи са којом имамо традицију два века богатих односа, али и коју често посматрамо кроз призму два екстремна гледишта: или је сматрамо безусловним „пријатељем” и очекујемо превише, или пак негирамо било какав позитивни елемент који нам може послужити као залог за озбиљније савезништво.

Иако је пријатељство лична категорија коју не треба пресликавати на односе између држава, у савременој историји и међународним односима постоје одређене закономерности, на основу којих се брзо увиђа да са одређеним државама имамо подударне дугорочне интересе и константан резервоар за унапређење сарадње, док с другима треба бити опрезан, а понекад спреман и на отпор. Пропуштањем да учимо од традиције, историје и геополитике лишавамо себе шансе за идентификацију истинских партнера, грађење озбиљних савезништава, али и за квалитетнију реакцију када се нађемо на мети недобронамерних.

У ситуацији када је Србија и даље предмет негативних стереотипа насталих деведесетих година прошлог века, када јој је дефакто онемогућен улазак у ЕУ и када јој европске институције често предлажу инвестиционе пројекте којима се више развија њено окружење од ње саме, можемо поставити питање – има ли Србија пријатеље, односно савезнике у Европи? Можда је најбоље да погледамо пример Француске, у којој ће председник владе током ове недеље имати могућност да предложи нове основе за сарадњу.

Француска је једна од ретких европских земаља која је кроз модерну историју са симпатијама гледала на рађање суверене Србије, на њено либерално и демократско устројство, као и на њен развој. Већ од средине 19. века француске дипломате увиђају стратешки положај Србије као значајне споне између Медитерана, Црног мора и централне Европе. Београд постаје једна од раскрсница путева ка француским медитеранским лукама, а српска елита почиње да се школује у Француској. За разлику од конзервативних германских царстава које виде Србију као реметилачки фактор на Балкану, Француска у Србији налази корисног партнера за своју „источну политику” и уочи Првог светског рата остварује претежући економски и културни утицај у њој.

Сарадња кулминира током Првог светског рата, када српска и француска војска заједнички ослобађају Србију и прелазе Дунав. Између два светска рата Француска види Србију као окосницу либералне и демократске јужнословенске државе, која ће бити у француској орбити, као једна од бочних савезница за ограничавање германске експанзије.

У периоду Хладног рата Француска и тада друга Југославија размењују информације о земљама „Трећег света”, и у том домену и данас постоји простор за одређену сарадњу. Уочи распада Југославије Париз је очекивао од Србије да поведе либералну и демократску транзицију велике државе. Кад се то показало нереално и кад су се прве републике већ отцепиле, француски председник Митеран је понудио Слободану Милошевићу да га подупре на начин који је немачки канцелар Кол спонзорисао Хрватску – али рука сарадње је била одбијена.

После демократских промена Француска је била идејни творац концепта „Западног Балкана”, у коме би Србија играла значајну улогу и требало је да буде примљена у чланство истовремено са Хрватском. Нажалост, на инсистирање Немачке, превладао је принцип „регате”, па је на основу прилично непрецизних критеријума Хрватска прва ушла у ЕУ, док је Србија у чекаоници на неодређено. Тензије последњих месеци показују да је такав приступ довео до осећаја супериорности и национализма у Хрватској, која сада види себе као европску крајину, чија је сврха да буде „штит” према мање развијеним источним суседима.

Да закључимо, државе се у међународним односима понашају рационално и улазе у међусобне односе на принципима картезијанизма и релативног односа снага. Међутим, уколико се дугорочни интереси и погледи на свет поклапају, елите одређених држава стварају позитивне стереотипе чија је употребна вредност да олакшају сарадњу, а не да вређају интелигенцију обичног света. Уколико позитивни стереотипи служе рационалној сврси и националном интересу, не треба их оповргавати и потцењивати, већ се њима мудро користити.

Уколико се предстојећа посета државног врха Француској заврши договором о сарадњи кроз коју ће Србија боље валоризовати свој географски положај, улагањем у железничку мрежу, енергетску ефикасност и робне терминале, то би за нашу земљу значило много више од баналног отварања поглавља у Бриселу. У варијанти да председник владе добије у Паризу подршку за позиционирање Србије као отворене платформе за вишестрану дипломатију и међународну трговину – што јој је била улога у свим славним периодима у историји – тај циљ домаћа елита треба безрезервно да подржи и стави се у службу његовог остваривања.

Програмски директор ЦИРСД