Шешељ заувек председник

Иако је прошло пет година откако је посланичку клупу Скупштине Србије заменио оптуженичком клупом Хашког трибунала, за Војислава Шешеља се никако не може рећи да је одсутан са домаће политичке сцене, још мање да је заборављен. Присутним га у српској политици чине беџеви на реверима његових партијских колега, књиге које су недавно у скупштинском ходнику делили посланици радикала или најава његовог заменика на месту председника странке Томислава Николића да би у случају победе на председничким изборима мандат за састав владе поверио можда баш њему. 

Рођен је 1954. године у Сарајеву. Породица Шешељ потиче из села Маљева Љут у Завали (Доња Херцеговина). Политички противници дуго су полемисали о његовом пореклу и националности. Тиме се 1993. године бавио чак и Историјски институт САНУ.

Позив у Савез комуниста заслужио је са 17 година, јер се истакао на омладинској радној акцији. За само две и по године дипломирао је права у Сарајеву, где је и магистрирао. Незванично најмлађи доктор наука у великој Југославији стекао је ову титулу са 25 година на Правном факултету у Београду, а тема његове дисертације била је „Политичка суштина милитаризма и фашизма”. Другу титулу – четничког војводе – добио је касније, боравећи у Сједињеним Америчким Државама, од попа Момчила Ђујића, четничког вође из Другог светског рата. Када би га представљали као лидера радикала и четничког војводу, говорио је да му је ово друго драже.

Притворска јединица у Схевенингену није први затвор у којем борави, али је признао да је Хаг „бања” у поређењу са српским тамницама. Још 1984. године био је осуђен на осам година затвора. Казна му је коначно смањена на две године, па је у тамници провео 22 месеца. Судило му се због „деловања са анархолибералистичких и националистичких позиција” (читај рушења државе), чиме је постао један од познатијих дисидената. Робијао је тада у Зеници, а после хапшења 1990. када је у Кнез Михаиловој улици уписивао добровољце за одлазак у Книн („да се покољемо са нашом браћом Хрватима”), провео је 16 дана утамничен у Падинској Скели. Упознао је и „комфор” затвора у Гњилану због инцидената на забрањеном митингу СРС-а у том косовском граду.

Националистичко деловање наставио је и у Београду где се доселио по изласку из зеничког затвора. Са Вуком Драшковићем и Мирком Јовићем учествовао је у оснивању Српске народне обнове и Српског покрета обнове, а по разилажењу са Драшковићем формира Српски четнички покрет. После уједињења са оним делом Народне радикалне странке који је предводио Томислав Николић, 1991. године у Крагујевцу, оснива Српску радикалну странку, чији је први и једини председник.

Незаобилазни део домаће политичке сцене постао је 1991. године уласком у парламент пошто је на допунским изборима у београдској општини Раковица победио (по већинском систему) књижевника Борислава Пекића, кандидата Демократске странке.

Пет пута је покушавао да постане шеф државе, једном је и победио, али га је недовољан одзив бирача спречио да се усели у Нови двор. Био је председник општине Земун и потпредседник у влади народног јединства Мирка Марјановића. На том месту је био и када је изабран за редовног професора београдског Правног факултета. Постпетооктобарска власт одузела му је то звање, а због његовог избора професор Гашо Кнежевић, касније ДОС-ов министар просвете, дао је отказ. Суд је првостепеном пресудом вратио Шешеља на посао. 

Филозофско друштво Србије искључило га је из чланства због проповедања и подржавања националне мржње и нетрпељивости. Забележено је да је тада у његову одбрану стао академик Љубомир Тадић, отац председника Србије Бориса Тадића.

Ако је веровати евиденцији Наташе Мићић, председнице Народне скупштине, као посланик, у току расправе о Закону о радио-дифузији 2002. године, за говорницу је стао 70 пута и говорио дуже него сви посланици заједно.

(/slika2)Од оружја, по сопственом признању, има два, три пиштоља. Није рекао да ли је баш једним од њих претио академцима на студентском протесту 1992. године. Да му је колекција богатија, вероватно би део поклонио Ирачанима „да се бране”. Тако је барем одговорио на оптужбе немачке штампе да је учествовао у трговини оружјем са Ираком.

И сам је био мета: у Подгорици је, 1992. године, пензионер којем се Шешељ „попео на главу” решио да се лично побрине за узрок свог беса, па је на лидера радикала бацио бомбу. Деценију касније тврдио је да се припрема његова ликвидација.

О приватном животу мало је говорио, али се у једној телевизијској емисији поверио да устаје око шест сати и после туширања ради три посла одједном: доручкује, чита новине и гледа вести на телевизији. Тврдио је и да се никада није напио, а открио је и да му је филателија хоби од малих ногу. Више од фудбала, као дете, волео је дечје ратничке игре. Модни креатори су га редовно оцењивали као најлошије одевену јавну личност, али га то није занимало.

Кућну библиотеку од око 5.000 књига обогатио је и својим ауторским делима. Стота је била „Хашка инструментализација лажних сведока”. Шешељев ултранационализам и антиглобализам видљиви су још на корицама његових књига: Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић, Енглески педерски испрдак Тони Блер, Ватикан – главно сатанино гнездо, Садам Хусеин против агресивног глобализма… 

Војислав Шешељ је отац четири сина. У Хагу га је затекло рођење унука и смрт мајке Данице. Супруга Јадранка говори да иде „у Холандију” или „у Хаг” када одлази у посету мужу. Затвор никако не помиње, јер „деци је тако лакше”.