​Системска грешка

Српска полиција се, после затишја, протеклих дана координисано обрушила на нарко-дилере, силоватеље, корумпиране полицајце, пљачкаше и на још десетине других преступника. У акцијама кодних  имена „Цунами” и „Циклон” на територији више градова иза решетака се нашло стотинак криминалаца, док се за многима трага. Пао је и „земунски Ескобар”, помагала је и немачка полиција, помагали су и медији.

Не улазећи у то да ли је аларм укључен да би се сузбиле приче и истраживања о лошем стању у полицији, или је то уобичајени финиш дужег праћења и откривања криминалних група, током акција заплењени су кокаин вредан више од 20 милиона евра, хероин, марихуана, откривене су лабораторије за производњу дроге и одузето оружје, муниција и новац. Министар полиције је објаснио да је акција спроведена „у сарадњи са надлежним тужилаштвима, у циљу појачаних мера и активности у спречавању и сузбијању кривичних дела из области општег и организованог криминала, као што су тешко убиство у покушају, убиство, убиство у покушају, тешка крађа, силовање, насилничко понашање, угрожавање сигурности, неовлашћено држање оружја и експлозивних материја, производња и кријумчарење наркотика, кријумчарење људи, недозвољене полне радње”...

Дакле, дугачак списак кривичних дела, дугачак списак криминалаца добро знаних полицији.

Имајући у виду тежњу и интерес друштва у борби против криминала, грађанима не преостаје друго осим да поздраве овакве акције и зажеле да их је више, да су чешће и успешне. Уосталом и ЕУ, у оквиру отварања поглавља 23, од Србије тражи да оснажи репресивне мере у борби против криминала и корупције и да ефикасније примењује законе.

Али неколико дана касније, после оних обавезних 48 сати полицијског задржавања, по већ препознатљивим и знаним механизмима у пракси, тек само покоји од ухапшених остаје у притвору јер судови већину, након активности полиције и тужилаштва, пуштају да се бране са слободе.

И ту долазимо до суштине проблема, тачније до системске грешке. Почињу или се понављају међусобна оптуживања, пребацује се одговорност с једне стране на другу. Полицајци тврде да су добро обавили посао, привели виновнике, сакупили и предали материјалне и друге доказе, обезбедили сведоке, а судови, с друге стране, да су многи докази климави, да оптужни предлози нису ваљани и поткрепљени, па им зато не преостаје друго него да та лица пусте да се бране са слободе. Али и да су претрпани предметима а затвори притвореницима. И тако у пракси, уз веште адвокате, заплашивање сведока и негирање свега што им се ставља на терет, ето на помолу маратонских и неефикасних процеса, благих казни испод законског минимума, па и суђења где право и правда нису на првом месту. Онда их народ види како слободно и као пауни шетају и баве се истим „послом”. Зато народ има право да закључује, на пример, да много грешака разара систем.