Резервна генерација

Прошло је пет деценија откако је, некада "несташно дете" српске поезије, рано преминули песник Бранко Миљковић објавио у издању "Омладине" прву књигу стихова "Узалуд је будим". Те 1957. године своја прва дела штампали су и писци Момчило Миланков, Жика Лазић и Вук Крњевић.

Тим поводом, писац књиге "Заборављање кућног реда" Крњевић нам прича:

– Писац Света Лукић назвао је тада све нас "резервном генерацијом" стваралаца који су ступили на српску књижевну сцену. Објављене код мање познатог издавача, те наше књиге које је модерно и необично за то време опремио сликар Марио Маскарели имале су чудну судбину. Оне су дељене по омладинским радним акцијама и читали су их првенствено младићи и девојке. Сазнао сам касније да је доцнији издавач Блажо Перовић победио на такмичењу рецитатора Србије са песмом из те моје књиге, а садашњи спортски новинар Милојко Пантић је добио награду "Горановог прољећа" за рецитовање моје баладе.

Било је тада тешко наметнути се јавности као писац, па смо морали, као припадници "резервне генерације" да пишемо једни о другима! Та генерацијска особина да се негује и "певање и мишљење" истовремено остала је стално обележје за нашу генерацију. Миљковић је писао о мојим песмама, ја о његовим, али су тадашњи млади критичари Драшко Ређеп и Милосав Буца Мирковић заједно са нама улазили у јавност пишући о нашим књигама.

За време сукоба између "реалиста" и "модерниста", писаца који су се окупљали око часописа "Савременик", и "Дело", Ви се нисте опредељивали ни за једне, ни за друге?

Успела је "резервна генерација" да одоли агресивним понудама моћних књижевних групација, тзв. реалиста и модерниста, да се сврста у пешаке у таборима и да појединачним ставовима опстане и траје. Миљковићев таленат и успех књиге "Узалуд је будим" омогућио је свима нама, Ивану В. Лалићу, Бори Радовићу, Миловану Данојлићу, Радославу Војводићу, Вити Марковићу, Драгану Колунџији, Љубомиру Симовићу, Браниславу Петровићу, да уз нешто старије младе писце, Свету Лукића, Петра Џаџића, Момчила Миланкова, Бранка Јовановића, Божу Тимотијевића, Јована Христића, Предрага Палавестру, Светлану Велмар-Јанковић, уђемо кроз врата која су маестрално отворили Васко Попа, Миодраг Павловић и Стеван Раичковић. Те педесете године прошлога века могле би се назвати златним десетлећем српске поезије.

Затим у српску поезију улази нови талас значајних писаца, који су данас темељни песници средње генерације, као што су Матија Бећковић, Божидар Шуица, Милутин Петровић, Алек Вукадиновић, Адам Пуслојић, Рајко Петров Ного, Мирослав Максимовић, Раша Ливада, Душко Новаковић и Новица Тадић. Сви они су добитници најзначајнијих песничких награда. Оно што се занемарује јесте чињеница да је управо "резервна генерација" изузетно допринела повратку и ревалоризацији скрајнутих писаца у биткама "модернизам" – "реализам", као што су Исидора Секулић, Момчило Настасијевић, Црњански, Винавер, нарочито Растко Петровић, Матић, Дединац и Драинац.

Који су доприноси Ваше генерације најзначајнији за нашу књижевност?

Најзначајнији допринос "резервне генерације" у поезији јесте у обогаћивању песничког језика. Поучени у трагању за сопственим путевима од песника скрајнутих, они су откривали унутрашње просторе новонасталих животних ситуација, промишљали су своје време и препуштали се личним откровењима. Аутентичност доживљаја није нарушена ни жудњом да се учи од савремених страних песника, француских, енглеских, немачких и руских. Тако је створен нови песнички речник без имало идеологизације насилних рецептура. Језик поезије постао је рафинованији, мада опор у откровењима дилема модерног човека. Из те позиције свако је пошао сопственим путем. А распон је био уочљив од неокласиста и неоромантичара до естрадне поезије и помамних експеримената. И у доцнијим књижевним збивањима имамо јединство певања и мишљења. Шта су ту све урадили као ствараоци интерпретатори Михаило Пантић и Срба Игњатовић за своју генерацију.

Касније су срушене све препреке захваљујући постмодернизму?

Постмодерно је скинуло све забране, па и баријере естетизма, чиме је наша поезија постала још разуђенија. Већ значајне песничке личности, Данилов, Карановић или Тешић, на пример, унели су новине у песнички језик настављајући тенденције модернога српског песништва, неоромантичарску и неокласицистичку наглашеност, поетску еманацију говорнога урбаног језика, али и ону естрадну лакокрилост и допадљивост која је једна од особености резервне генерације. Занимљив је и преображај неких песника те генерације, који су од побуне и сатиричних назнака постали апологети националних и религијских симбола и митова.

Некада је Оскар Давичо, изузетни патриотски песник "Србије", постао апологет власти урушавајући се као песник, а данас апологети медијевалнога начина мишљења у нашој поезији понављају на транспарентни начин и митизују оно што је духовно превазиђено.

Значи ли то да је поезија данас у канџама политике?

Отров тзв. политичког прагматизма ушао је и у савремену српску поезију. Она духовна битка која је изгледала извојевана, одвајање поезије од идеологије, у постмодерном добу, крајем најкрвавијег века, када су фашизам и стаљинизам харали, данас у доба економског неоимперијализма и глобализма очигледно захтевају нову побуну и васпостављање нових духовних вредности. А то је неодвојиво од поезије. Певање и мишљење су били и остали највећа пространства неспутанога духа. По мом уверењу, о духу времена једног народа може се поуздано сведочити само по поезији, јер она исказује искушење, оно унутрашње. Тиме ће Хелдерлиново питање "Чему песници у садашњем времену" – добити темељне и суштинске одговоре.