Иде Миле

Додик одлази код Владимира Путина три дана пре заказаног референдума. Сасвим је могуће да се ради о пукој случајности, иако се чини да српске власти нису одушевљене оваквим поклоњењем. Функционер СНС-а Милован Дрецун сматра да би Миле морао да послуша Београд, који се противи јавном плебисциту, а не Москву која га одобрава, а можда и подстиче.

Такав однос отпора и подршке могао би да буде значајан сигнал у односима званичне Србије и Русије, можда чак и индикатор захлађења привидно срдачних односа. Ионако се сматра да наглашено русофилство у врху репрезентативне власти има само емотивни и фолклорни, а сасвим миноран политички значај.

Претпоставка да је значајан део гласачког тела СНС-а склон да подржи путинизацију Србије, нема валидну истраживачку потврду.

Иначе се референдум сматра најдемократскијом формом доношења неке важне одлуке. Што се форме тиче, то би могло да буде тачно. Али, демократски процеси се не одређују категоричким избором између две диктиране могућности, већ имају бесконачно много нијанси, и не могу се ваљано расплести без деликатних еволутивних кретања.

Изгледа да је Вучић у више наврата покушао да одврати Додика од референдумске идеје. Био је уверен у снагу свог утицаја, јер је такав покушај једном био успешан.

Али, сада вероватно не. Могуће је да српски премијер покушава да проблем реши комбинацијом различитих ставова: јавног и личног. Дакле, има мишљења да је он јавно против авантуре овог штићеника свих власти у Србији, а лично је, макар прећутно, подржао његову намеру.

Наведена верзија има подршку званичног Сарајева, одакле се говори о интересу Вучића да помоћу званичног непристајања на референдум чува своју репутацију код европских и америчких званичника.

Могуће је да је на крају прегањања са Додиком Вучић рекао: „Немаш нашу подршку, а ти иди па ради шта хоћеш!” И Миле је отишао, ипак не верујући да је потпуно ускраћен за било какав београдски ветар у леђа.

Има мишљења да ће изјашњавање, заказано за 25. септембар, донекле појачати тензије у БиХ, па и на Балкану. Те су стрепње потенциране најављеним изјашњавањем Уставног суда Босне и Херцеговине о истој ствари. Дакле, је ли уставно извести народ на гласање или није.

Управо је таква дилема нејасна, таман као и питање о дану државности. На срећу, нема назнака да би ови догађаји могли да помере иначе сталну кризу ка границама високог ризика.

У Србији нема довољно доброг објашњења где су у свему овоме интереси Русије? Да ли у покушају да се Београду сигнализира могућ модел односа са старијом моћном сестром, ако се у атмосфери хлађења уопште може говорити о митској варијанти блискости.

Или, напросто, велика сила попут Русије жели упориште у срцу Балкана, видећи у томе своје, а не Додикове интересе. Или је то немушта комбинација ове две идеје, уз још неке додатке.

Своју динамичну каријеру Додик наставља да гради на границама могућег, при чему залази и у области изван политичке реалности. У ствари, изгледа да он своје ризичне подухвате поистовећује са интересима Републике Српске.

Наравно да важи и обрнуто. И у сукобу је и у складу само са онима који то његово уверење одржавају као стварност.

Некада је био присталица па противник Милошевића, нераздвојни пријатељ Тадића, од кога се буквално није раздвајао. И пружио му је подршку пред изборе које је овај дилетантски изгубио. Наравно да је Додик (у интересу народа) одмах подржао Николића, састао се с њим, а затим и Вучића, и превасходно њега, кад се видело где је монопол власти у Србији.

Додик је неизбежни политички феномен Србије, заштитно лице сваког ТВ дневника, човек који се не може избећи. То се може појмити у сфери националне симболике и виртуелне уније народа с обе стране Дрине.

Али он је и политичко биће које вапи за свакодневном пажњом и подршком. Вучић је давао опрезне изјаве, Београд подржава и воли Републику Српску, али се залаже за интегритет Босне и Херцеговине. Ово друго није годило Додиковом уху, који је тврдио да напросто није природно да та држава постоји, јер иначе не функционише.

Његова опозиција у Српској сматра да је човек конфликта, с путером на глави и богатством које није могуће разумно објаснити, па су пре неколико месеци организовани митинг и контрамитинг у Бањалуци, који су били проглашени сусретом високог ризика. Ипак, међусрпски сукоб је некако избегнут.

На том митингу Миле је отпевао песму Митра Мирића „Не може нам нико ништа”, а због вокалних квалитета догурао је и до председника трубачког фестивала у Гучи. Кад му време и обавезе дозволе, он прелази Дрину и одлази у Српску да се игра са унуцима.