„Бели венчац” преживео без државних пара

Аранђеловац – Некада је потребно почети од онога што не би требало ни спомињати, јер се у земљи која брине о својој култури подразумева да се за једну међународну манифестацију, какав је симпозијум скулптуре „Бели венчац”, финансирање од стране државе, макар и делимично, не доводи у питање. Али, код нас су парадокси дежурна појава, па се и овог пута показало да држава сматра да вајари треба да раде бесплатно, да се камен добије без динара, да се блокови режу џабе, а не би изненадило и да уметници треба да спавају под ведрим небом. А и да не једу. Такав однос је ове године имало Министарство културе, које није ни динар издвојило за ту полувековну манифестацију, чији су резултати од непроцењиве вредности за културу.

Имајући све то у виду, селектор овогодишњег, 51. симпозијума скулптуре „Бели венчац” Ђорђе Чпајак, доцент на Факултету ликовних уметности у Београду, позвао је двојицу вајара за које је био сигуран да ће сами, без ичије помоћи, бити у стању да професионално започну и доведу до краја своје скулптуре.

– На овом симпозијуму буџет једноставно не постоји. Све је овде на добровољном раду и ентузијазму. То води катастрофи. Знатно сиромашније државе улажу у културу много више, јер су свесне да ако развијате културу, развили сте срж и душу једног народа. Био сам недавно у Ирану, а сада идем у Кину. Тамо сам послао само модел и њихови вајари и сарадници то перфектно ураде, а ја онда о трошку њихове државе одем и завршим своје дело. Ово је трагична ситуација са нашом земљом, јер она није баш толико сиромашна да би пала тако ниско. За ликовну уметност никад нема новца. Моје колеге су у проблему, јер немају новац ни алат да купе. А вајарство је скупа уметност. Поготово не могу да схватим да се овакав симпозијум, с оваквом традицијом и делима највећих светских уметника, пушта да се угаси. А свака земља би пожелела да ово има – резигнирано каже Чпајак.

Захваљујући само добрим људима, па звали се они и спонзори, симпозијум је преживео ову годину и двојица вајара су за непуних месец дана урадили своје скулптуре или их привели крају.

Бранко Боловић, познати „хуманитарац” у разним акцијама, вишегодишњи стручни сарадник на аранђеловачком симпозијуму и на другим важним вајарским пословима, садашњи предавач обраде камена на Високој технолошкој школи струковних студија у Аранђеловцу, идеју за своју скулптуру пронашао је у делу намештаја, званом табуре, „на који човек не може ни поштено да седне, а камо ли да се наслони, опусти или дуго задржи”.

– Табуре ми побуђује асоцијацију да је то место у пролазу, које не обећава дуже присуство. Цртајући и играјући се, ја сам тај формат некако претворио у правоугаоник. Тај однос ми се свидео и дошао сам до решења да га вежем преплетом, као што су се од прућа некада раздвајале међе. То је стара идеја од пре десетак година и то је упрошћена прича о овој скулптури, а, у ствари, све је игра. Ако не могу да се играм у скулптури, онда немам мотив ни жељу да стварам. Не чекам инспирацију. Константно радим и цртам и прочисти се човек од неких сувишних ствари. Волео бих да скулптуру поставим крај неке стазе у парку, да људи могу да седну, пењу се и комуницирају с њом – каже Боловић.

Бавећи се докторским уметничким пројектом, Милорад Панић има мало другачији третман материјала. Обилазећи локалитете са геолозима он је откривао неки занимљиви материјал, који је касније препакивао у својим инсталацијама, познатим под називом Скупови, а који су блиски ленд-арту, што је и показао на неколико самосталних изложби.

– Пошто сам пре неколико година радио на симпозијуму у Аранђеловцу као асистент и имао прилику да у мермеру урадим мању скулптуру, почео сам блок камена да посматрам као пуни облик. Тако сада ту скулптуру – скицу покушавам да разрешим на нов начин. То је за мене додатни изазов, јер су могућности бескрајне, од употребе различитих материјала и разних боја, тако да је ново разрешење старе скице заправо прави начин да се приближим новом концепту и новом интересовању ка мојим Скуповима. И те инсталације и јесу кубуси. Ја користим аморфне форме које слажем у једну егзактну инсталацију. И овде имам однос квадра и круга и сада ће бити изазов која два или три материјала употребити до завршетка ове скулптуре.